Nenine magične ruke

Lutala sam ja dosta u životu, a nigde dalje od Crnogorskog primorja nisam išla, osim par skoro beznačajnih izuzetaka. No, ako Beograd posmatramo kao metropolis, onda sam ja živela u pet gradova Srbije.

Rođena i odrasla u jednom gradu na Zapadnoj Moravi, završila gimnaziju u tom gradu, živela kao student u srcu Šumadije, zaposlila se i udala u gradiću ispod Javora  i Golije, a onda došla prvo u Novi Beograd, a zatim u Zemun.

Svuda sam sticala prijatelje neki su ostali moji prijatelji za ceo život, neki su ostali u lepim sećanjima. Samo u Beogradu nisam u realnom životu stekla prijatelje. Beograd teško prihvata nove komšije, mrzovoljni pozdrav "dobar dan" je sve što možete dobiti. Tu potrebu za druženjem i prijateljstvom popunila sam virtuelnim prijateljstvima preko neta. Neke svoje virtuelne prijatelje sam i srela i nikada se nisam razočarala, svi su baš onakvi kakvima sam ih zamišljala sedeći ispred monitora.

Po nekad se pitam, da li su to isti ljudi sa mrzovoljnim licima koje srećem u beogradskim gužvama i u komšiluku. Često neki od nas imaju dva lica, jedno za "svet", a drugo za bliske ljude. Na mom licu, ipak najčešće je osmeh, uprkos svim brigama i tužnim pričama.

U poslu sam napredovala, ćerke su odrasle, muž je ostao bez posla, stambeni kredit za stan u naselju na kraju grada, ili bolje reći van grada, pola moje plate.

Sve što me je vodilo, sve što mi se događalo i što sam dođivljavala, jačalo me.

Ipak još uvek nisam dovoljno jaka, samo se pravim ...

Na netu sam se družila sa ljudima na forumima, na fejbuku, i naročito na blogovima.

Zahvaljujući netu učila sam se svojim rukotvorinama, od kojih sam vam deo pokazala i zato više od tri godine vodim blog na servisu blogspot Moj cvetni svet. Na tom servisu su blogovi krativaca. Rukotvorine su bile, a i sada su moj antistres i antidepresiv.

Onda sam, ne sećam se kako i kada našla blog "Valcer", veoma mi se dopao, stavila sam ga na svoju listu i počela redovno pratiti.

Tako i do vas dođoh.

Na blog.rs., koliko sam za ovo kratko vreme mogla da vidim uglavnom objavljuju blogeri, majstori pisane reči, bilo da je to kreativno pisanje, ili neke druge teme, pisanje i pisanje, pisanje...

Nije baš da ne umem da pišem, ja pišem nešto što ljudi ne vole da čitaju. Trudim se da u svom poslu pre svega budem čovek, čak i prema licima koja malo liče na ljude. Pa, "neko to od gore vidi sve..."

Nisam još naišla na neki blog na kome se objavljuje ovo što ja radim, ne znam ni da li ima takvih, pa nekad pomislim, da li sam zalutala.

No, kako ste me prihvatili, mislim da sam na pravom mestu i na pravom putu.

Večeras vas neću gnjaviti svojim rukotvorinama.

Večeras jedna pesma iz moje mladosti, koja puno govori i koju razumem tek sada posle 25 godina života sa jednim čovekom, kome sam mnogo puta pretila da ću se razvesti