Nenine magične ruke

Vraćala sam se večeras sa celodnevnog dežurstva. Veče je prijatno, prohladno, ali ne previše. Šetala sam od Terazija do Zelenog venca. Kad sam ušla u podzemni prolaz, čula sam muziku i pesmu.

"Ružica si bila..."

Prošla sam prvim hodnikom i skrenula prema autobuskom stajalištu. Slika koju sam videla, zvuci koje sam čula, osvojili su me. Osetila sam čaroliju trenutka. Četiri mladića su pevala u isti glas, jedan od njih je svirao gitaru, a ispred njih, na pločniku, stajao je kovčeg od gitare, pun novčanica. Zadivili su me ti mladići, pevali su izvrsno. Ubacila sam malo sitnog u kovčeg, i lagano produžila, uživajući u pesmi.

Ipak sam morala ići kući. Okrenula sam se par puta da ih još jednom pogledam, bili su tako mladi i srećni. Pesma mi je dugo ozvanjala u umu, još uvek je čujem.

Mladići su jedan savim običan dan učinili posebnim.

Hvala im. 

Ovu pričicu je na fejsu objavila moja prijateljica.

Toliko je simpatična i toliko me oduševila da sam odlučila da je podelim sa vama.

 Ovo nije vic, vec istinita pricica.

Ovo je slucaj jedne vaspitacice iz neimenovane predskolske ustanove...

Vaspitacica je pomagala jednom malisanu da navuce svoje kaubojske cizmice.
Decak je zapomagao: "Vaspitacice, pomozite!"
I tako su oboje vukli, gurali, ali nikako nisu mogli da navuku te cizmice.
A kad im je to na kraju uspelo, oboje su zadihani seli na klupicu, decko je
pogledao svoje cizmice i rekao: "Vaspitacice, mi smo cizmice obuli naopako!"
Vaspitacica je pogledala i ustanovila da je malisa u pravu. Smireno je
ustala, s manjim naporom skinula cizmice, i onda su opet vukli i gurali, ali
ovaj put na ispravne noge. Onda je decko opet pogledao svoje cizmice i
rekao: "Ovo nisu moje cizmice!"
Vaspitacica se ugrizla za jezik da ne bi vrisnula. "I to nisi znao ranije?"

I opet je vukle cizmice dole s nogu.
"To nisu moje cizmice, to su cizmice moga brata i mama mi ponekad daje da ih
nosim!"
Vaspitacica vise nije znala da li da se smeje ili da place i opet je pomogla
decaku da udje u cizmice. I kada mu je nakon silnog napora pomogla da obuce
i kaputic, upitala ga je: "A gde su ti rukavice?"
A malisan je odgovorio: "Stavio sam ih u cizmice da ih ne izgubim!"

Iskreno, prilično sam dobro.

Navikla sam da budem zahvalna za sve ono što imam i da verujem da ću imati ono što nemam, a što mi je potrebno. 

Juče sam imala prilično ispunjen dan, jer sam posle posla imala "kolegijum", odnosno sastanak sa svim kolegama koji rade na lokacijam po celom gradu. Beše buran, ali zanimljiv sastanak. Posle sastanka, naravno, druženje u obližnjem kafiću. Okupirali smo ga, pričali svi u glas, smejali se, beše vrlo zabavno i vreme je proletelo. Posle sastanka, šetnja od Beograđanke do Zelenog venca, baš mi je prijala, jer beše lepo veče, pa na bus, sa koleginicom koja mi je u komšiluku.

Kući sam došla kasno i nisam imala vremena ni energije da svratim na blogove, a nedostajali ste mi, da znate.

Vi znate da ja nisam pisac, a nešto u poslednje vreme imam malo vremena i volje za nove kreativne radove. Biće ih više kad dođe proleće.

Evo prođe ovaj najdepresivniji mesec u godini, kažu da je to zbog toga što je to mesec kad su nam najprazniji novčanici. Meni je ovaj mesec isti kao i svi ostali, moj novčanik je u mojim vizijama uvek pun. 

Zato, zaista bih volela da znam: Kako ste?

Imate li mnogo briga, ili uobičajene brige koje ima većina ljudi?

Imate li veru i nadu da će nam svima biti bolje?

Imate li energije da svakodnevno izlazite na kraj sa svojim obavezama, poslovima, izazovima? 

Da li vas je nešto posebno obradovalo ovih dana?

 Evo, virtuelo vas častim pitom s jabukama :)

Kako ste? 

Večeras je na televiziji bio film "Memoari jedne gejše".

Sada se vi pitate kakve to veze ima sa sarmom.

U mom životiću ima.

Elem, kad je taj isti film igrao u bioskopima, odlučimo da ga porodično pogledamo.

Lepo se spremimo i nas dvoje i naše ćerke.

Bioskop "Jadran" na Trgu republike.

 Kupili smo karte malo ranije, prošetali kratko, do početka filma, beše zima, ako se dobro sećam, i bila je, jer je bila sezona sarme i ostalih đakonija od kiselog kupusa.

Uđemo u salu, zauzmemo mesta, ćerke nose kese sa kokicama, da bi doživljaj bio potpuniji.

Samo što je film počeo, meni sinu u glavi: Zaboravila sam da isključim ringlu, ostala sarma da se krčka, zagoreće. 

Šapnem mužu šta sam uradila, odnosno šta nisam uradila, u žurbi, zaboravna...

On ustade, obuče jaknu i ode.

Vratio se taman na vreme da nas sačeka i odveze kući nakon završenog filma.

Sarma je lepša kad se duže krčka na tihoj vatri.

I film je bio lep.

Moj muž ga je propustio da bi spasao sarmu :) Bez reči prekora.