Princezina moć

Autor nena58 | 26 Jan, 2013

Mala princeza je bila usamljena i tužna. Imala je sve blago i bogatstvo, imala je divne haljine, imala je gomile igračaka...
Nije imala s kim sve to da podeli.
Njene dužnosti na dvoru su bile ozbiljne za tako mlado biće. Morala je prisustvovati svim prijemima i svečanim večerama, balovima. To je bilo tako dosadno. Nije uživala u novim haljinama, koje je su sa strepnjom da li će zadovoljiti njenu majku, kraljicu, šile njene lične krojačice, od najbolje svile i brokata, ukrašene brilijatima i biserima. Nije uživala u lepim frizurama koje su joj češljale lične sobarice. Nije uživala u poklonima koje je stalno dobijala od kralja i kraljice i od dvorana, od kraljeva susednih kraljevstava, znala je da time kupuju njenu naklonost.
Gledajući se u ogledalu, videla je prelepo lice, rumene usne, oči bademaste i tople, ali tužne, sa sjajem suze koja nije smela da kapne.
Na svetkovinama je morala da glumi ljubaznost i da se smeši, a njoj je srce pucalo, bila je tako usamljena u tom svetu.
Želela je da ima nekoga s kim bi razgovarala, nekoga s kim bi se igrala svojim igračkama, nekoga s kim bi delila svoje snove i maštanja. Njena majka je govorila samo o dužnostima i o tome šta će veleuvaženi dvorani misliti.
Shvatila je da će joj srce pući ako nešto ne učini. Osećala je da zaslužuje da bude srećna i da ima moć da ispuni svoje snove.
Razmišljala je kako da nađe sebi druga. Gledala je kroz prozor, napolju je bila zima i padao je divan beli sneg, čist kao njena duša, dok je u njenoj sobi prijatno pucketala vatra. I odjednom, u njenoj lepoj glavici rodila se ideja.
Sutradan joj je bilo dozvoljeno da prošeta dvorskim vrtom. Odlutala je u najdublji kutak vrta, tamo gde niko ne zalazi, osim baštovana, ali preko zime oni nisu imali posla. Počela je da skuplja sneg na gomilu. Rukavice su joj se ukvasile i zaledile, ali ona nije obraćala pažnju. Kad su ledene rukavice počele da joj sputavaju pokrete, skinula ih je. Rukama je vajala, prsti su počeli da je bole od hladnoće, ali ona nije stala.
Kad je završila, zadivljeno je pogledala svoje delo. Figura prelepog princa bila je pred njom.
Sledećeg dana, čim se probudila, zahvalila se Svevidećem što sada ima druga. Čim su joj dopustili da izađe u vrt, požurila je do svog princa. Trebalo je dobro uglačati snežnu figuru. Glačala je i glačala, svaki delić njegovog tela, a posebno lica. Usne mu je oblikovala u blagi osmeh, samo njoj namenjen. Počela je da mu priča, i da u svojoj glavici sluša šta joj on govori.
Pred spavanje, zamišljala je šetnju sa svojim princem, držanje za ruke. Slika je bila tako živa. Razmišljala je o tome kako je srećna što sada ima svog princa, drago biće sa kojim će sve deliti. 
Sledećeg jutra, prva misao joj je bila zahvalnost što je princ čeka u vrtu. Nestrpljivo je čekala čas kada će otići u vrt da priča s njim. Čula je njegov glas, govorio joj je da je lepa i ljupka, brinuo je da se ne prehladi. Nije marila, bilo joj je divno s njim.
Jutarnja zahvalnost i večernje sanjarenje o zajedničkim razgovorima i šetnjama postala su njen svakodnevni ritual. Verovala je da će je princ večno čekati na istom mestu, sa osmehom. Nadala se da će jednom moći da zaista šetaju vrtom, verovala je u to. Ponavljala je stalno: „ Srećna sam sa tobom, moj prinče!“
Dok su se nizali prijemi i balovi, ona je sve vreme sanjarila o princu. Nije više bila tužna, nije bilo veštačkog osmeha na njenom licu, sada je imala osmeh sreće, u očima joj je se iskirila radost. 
Jedne noći, probudio ju je čudan zvuk. Požurila je ka prozoru, sa krova je kapala voda, napolju je otoplilo, sneg se topio lagano, zimi se bližio kraj. Nije brinula, osećala je da će je i sutradan princ čekati na starom mestu. 
Tako je i bilo, bio je tu. Videla je da se malo smanjio, videla je da mu je lice i telo mokro, kapljice vode su se slivale niz njegovo lice. Ipak, nije brinula, njen princ je još tu, njegov osmeh je bio samo za nju, i živeće u njenim snovima. Iste večeri, živo je videla sebe u šetnji sa princem, držali su se za ruke i smejali zajedno zvonkim, radosnim smehom.
Sledećeg jutra, kad je ponovila svoj uobičajeni ritual zahvalnosti, pogledala je kroz prozor, nije više bilo snega. Topli vetrovi su ga sasvim otopili.
Nestrpljivo je požurila u vrt. Na mestu gde je bio njen princ od leda, nije bilo nikoga. Tuga je stisla njeno srce, suze su joj krenule niz rumene obraze.
Onda je čula da je neko doziva. Prema njoj je dolazio mlad i zgodan mladić otprilike njenih godina, možda malo stariji. Poklonio joj se i pozdravio je, najtoplijim i najlepšim osmehom koji je ikada videla. 
Pitala je: „Ko si ti?“
„Zar me ne poznaješ?“ odgovorio je. Pružio joj je ruku, ona je prihvatila. Dodir je bio nežan i topao. Poveo ju je u šetnju vrtom. Rekao je “ Ja sam tvoj ledeni princ. Tvoja ljubav i vera, tvoja dobra duša, tvoja moć i velika želja udahnule su mi život. Više nisam leden, sada sam topao i pun ljubavi prema tebi.“
Srećno se nasmejala. Čuda se dešavaju, kad u čuda verujemo, naše misli nam daju moć da ispunimo svoje snove.
 
 

Molitva

Autor nena58 | 21 Jan, 2013

 

 
 Ne pitajte me ništa danas.
Danas me napustila snaga i volja da budem optimista, da vidim samo lepo u svemu oko sebe, danas sam otvorila oči potpuno. Umesto polupune, vidim praznu čašu.
Danas sam dozvolila sebi da me tuga osvoji, da mi oko zasuzi, da mi se osmeh zaledi.
Danas skidam masku lažne veselosti i masku jake žene, koju stalno nosim.
Grešna sam mnogo. Kajem se što nisam umela da cenim ono što sam imala, već sam smatrala prirodnim da težim višem. Zato sam kažnjena i to sam izgubila. Sad nemam ništa osim sebe same i svoje snage. Mojim najdražima mogu dati puno ljubavi, kao što mogu voleti biljku koju ne zalivam zbog suše, pa mi uvene.
I molitve. Molitva me podiže, u molitvu se uzdam, a u Boga verujem.
Molim se da mi da snage da izdržim sva iskušenja koja je pred mene postavio, da istrpim sve nedaće. 
Molim se da mi oprosti sve grehe za koje se svim srcem svojim i svom dušom svojom, kajem. Molim se da mi oprosti za povremena posrnuća, za po neko pitanje: Zašto?
Grešna sam jer se bojim da neću uspeti, da neću izdržati.
Grešna sam jer želim da pomoć i promena dođu brzo, a ne čekam da Bog odluči o tome kada je za mene najbolje da dođe ta promena koju želim, za koju se molim.
Danas me osvojila tuga i brige.
Ne dirajte me danas. Pustite me da se molim, više i posvećenije nego ikada. Uporna sam u svojim molitvama, možda mi iznikne biljka na asvaltu.
Vera i nada su mi ostale.
Sutra je novi dan, sutra ću ponovo biti ona stara, jaka i radosna, sutra ću videti samo lepotu oko sebe.
Sutra.
 

Kugla

Autor nena58 | 20 Jan, 2013
Nije mu išla škola. Više su ga zanimala druženja, skitanja pored Moravice, pecanje, a već i devojke.
Nije ni primetio kad su se naslagale loše ocene u dnevniku, i kad više nije bilo izgleda za ispravke,  postao ponavljač.
U mlađem razredu, ponovo treća godina, nekako se uklopio. Za njega nije bilo strašno ponavljati razred. Slušajući ista predavanja i iste profesore u njihovoj maloj gimnaziji, nije se ni tada više dohvatao knjige nego prethodne godine, ocene su i dalje bile loše. Jedva po neka pozitivna. Nije mario, otac je imao zemlju, uvek je mogao ostati da obrađuje utrine, sa mnogo rada i malo prinosa, nekako mu se to činilo lakšim od učenja.
Jedan dan, imali su fizičko, a u programu beše atletika, bacanje kugle. Više bi voleo da im je profesor dao da igraju fudbal, bacanje kugle mu je bilo dosadno, da baciš što dalje, vrlo važno.
Ne beše veliko školsko igralište, pravu atletsku stazu nisu ni imali. Stoga su bacali, na jednoj strani momci, razvijajući takmičarski duh, na drugoj devojke.
Kugla je bila na travi, na njega beše red da se namesti u pravilan položaj i da baci. Sagnuo se da dohvati kuglu…i odjednom-tup!
Tup udarac u njegov potiljak. Na trenutak je video zvezde, zaneo se malo, ali nije pao. Drugovi se okupiše oko njega, nešto su pričali, nije mogao da shvati o čemu pričaju, pridržavali su ga da ne padne. Dotrčala je njegova drugarica, zabrinutog pogleda, ona se za nešto izvinjavala, nije razumeo zbog čega.
Tek kasnije je saznao da je ona bacila kuglu, koja je završila na njegovom potiljku.
Nisu ga vodili kod lekara, odveli su ga u učionicu, na sledeći čas. Jedva da je bio svestan šta se oko njega događa.
Profesor, strog i autoritativan, zahtevan kad je njegov predmet u pitanju, nadimak DŽelat, sve govori, čuo je već šta se dogodilo.
Prozvao ga je da ga propita. Jedva je bio svestan toga da izgovara njegovo ime, čuo ga je da odzvanja kao iz neke velike daljine.
“Profesore, ja ništa…profesore, ja kugla…”-zamuckivao je.
“Dobro, sedi!” rekao je profesor. Video je ono što je želeo, da kugla nije otavila neke ozbiljne posledice, srediće se kratkotrajni haos u njegovoj glavi.
I sredio se!
Na veliko iznenađenje drugova i profesora, od tada on krenu da niže sjajne ocene. Sve petice. Završi fakultet kao prvi u generaciji, doktorira vrlo mlad, na Sorboni, dobio je stipendiju kao najbolji student.
Od udarca kuglom je prošlo četrdeset godina. On je sve vreme ugledni profesor na jednom fakultetu, dobar suprug i otac.
Devojka koja je loše bacala, je njegov dobrotvor.
Sada se pitam, da li bi mnogima od nas trebala neka takva kugla, da nam promeni život.

Volite li duhovnu muziku

Autor nena58 | 19 Jan, 2013
Volim duhovnu muziku i zato malo žalim što naša mala crkva nema hor.
Na današnji praznik, čini mi se prikladnim da pišem o Divni LJubojević.

Divna LJubojević je rođena u Beogradu 1971.godine. Crkveno pojanje je učila još kao dete. Od desete godine uči pojanje u pevnici manastira Vavedenje u Beogradu. Završila ja muzičku školi “Mokranjac” u Beogradu i Muzičku akademiju u Novom Sadu. Svake nedelje, sa svojim Melodi, peva na SVetoj liturgiji u ovom manastiru.
Ljubitelj sam manastirskog vizantijskog pojanja. Ono u meni budi sasvim novi osećaj, koji bih mogla da okarakterišem kao moć molitve. Istražujem kako bi izgledalo srpsko–vizantijsko pojanje danas, da istorijske okolnosti nisu sprečile njegov dalji razvoj – kaže Divna Ljubojević
Glas Divne Ljubojević poznat je svima onima koji prate put srca. Uz pratnju hora „Melodi” osvojio je mnoge zapadnoevropske države, a odnedavno i neke od pravoslavnih zemalja. Teško da je neko čuo pojanje Divne Ljubojević, i njenog hora, a ostao ravnodušan. 
Druga njena vokacija, ne manje važna, jeste dirigovanje. Sa šesnaest godina vodila je probe hora Bogoslovskog fakulteta. Imala čast da diriguje združenim beogradskim horovima na prvoj Vaskršnjoj liturgiji pod kupolom Hrama na Vračaru…
 
 
 
Godine 1991. sa grupom prijatelja osnovala je Hor i studio za duhovnu muziku „Melodi”, u spomen na čuvenog vizantijskog pojca i himnografa svetog Romana Meloda. Dvadeset godina postojanja obeleženo koncertom na Kolarcu 5.novembra 2011 godine
 
 
 
 
Na repertoaru hora "Melodi" su dela pravoslavne duhovne muzike od najranijih vizantijskih zapisa do kompozicija savremenih autora. Za 20 godina postojanja hor je održao nekoliko stotina koncerata u zemlji i svetu, objavio 16 CD izdanja od kojih 10 u zemlji i šest u inostranstvu, uz izuzetno dobre ocene slušalaca i stručnjaka za duhovnu muziku.
Snimke njenog pojanja i hora možete naći na Youtube in a sledećim web adresama.
http://divnaljubojevic.blogspot.com/
http://www.melodi.org.rs/
http://www.divna-melodi.com/ 

Moje pozitivne misli u suzama

Autor nena58 | 18 Jan, 2013
Za onoga ko se čas smeje, čas plače, ljudi ne misle da su mu sve na broju.
A ja sam upravo takva već dugo. Neretko mi se dešava da se zasmejem, pa da se iz smeha rasplačem.
Mislim da to moja duša i peva i smeje se i plače, u večnoj borbi da iz svih tužnih i teških okolnosti koje su oko mene, izvuče ono dobro i pozitivno, da vidi samo lepotu i uvek polupunu čašu.
Istrajna sam u svom uverenju da su mi želje ostvarene, da volim sebe, da sam zahvalna za sve što imam i što mi se događa, čak i za ono što nije bilo prijatno, jer sam nešto naučila.
Istrajna sam u tome da i kroz suze, izdajice vidim samo lepotu i samo ono što je dobro u mom životu. 
Istrajna sam u ponavljanju rečenica koje su moja istina po mom uverenju, da bi se, kad budem spremna, manifestovale u realnosti.
Sva snaga i moć, nalaze se u meni.
Ja sam srećna i zadovoljna, svaki dan mi je ispunjen uspehom, radošću i zadovoljstvom.
Začinjeno sa malo suza, verujem da su radosnice, a vi?
 
Umetnost dekupaža