Malo podstaknuta opštim trendom pisanja o zimskim čarolijama, (a o čemu bismo, kad je napolju belina i led), a malo i željom za nekim putovanjima, pišem o Goliji. Nije planina Golija zato što je gola, na protiv, jedna je od šumom najbogatijih planina, već zato što je golema.
Golija, jedna od najlepših planina Srbije, rezervat biosfere, park prirode pod zastitom UNESCO-a
Golija je najviša planina jugozapadne Srbije (Jankov kamen 1833 m.n.v), a po lepoti i raznovrsnosti pejzaža, kao i očuvanosti izvornih prirodnih i kulturnih vrednosti, jedna je od najprivlačnijih planina u Srbiji. Pruža se u dužini od 32 km u obliku položenog latiničnog slova “S”
Naš poznati istraživač i prirodnjak Milorad Milošević Brevinac je, još tridesetih godina prošlog veka, dovodeći prve skijaše na Kopaonik, zapisao da postoji još lepše i izdašnije, a netaknuto prirodno blago, na Goliji.
I posle 80 godina Golija je netaknuta i divlja. Takva je ostala zahvaljujući siromaštvu opština Ivanjica i Raška, siromaštvu lokalnog življa i činjenici da država nikad nije našla interes za ulaganje u te predele. No, zahvaljujući tome, postala je rezervat biosfere, Ne može se izbrojati koliko vrsta flore i faune nastanjuje ovu oblast.
Golija je puna izvora čiste i zdrave vode, koji u početku budu manji potoci i svojim spajanjem čine reke koje su inače bogate raznovrsnom ribom (potočnom pastrmkom, lipenom, krkušom, jošankom itd.).Na Goliji se nalaze izvorišta Moravice koja postaje Zapadna Morava i Studenice koja se uliva u Ibar, a on u Zapadnu Moravu, pa se vode te dve reke, izvirući i tekući na različitim stranama iste planine, opet spajaju.
Jedan od znamenitih spomenika kulture koji se može posetiti na podnožju planine Golije je i “Rimski most” koji je udaljen od Ivanjice 17 km, i veruje se da je iz doba Nemanjića, iako nosi naziv Rimski most. Jednolučni je most dužine 14 metara i širine 2,40 metara O manastirima i drugim spomenicima kulture nećemo ovoga puta.
Jezero je bilo i ostalo kultno mesto ovoga kraja.
Na severozapadnoj strani Golije, neposredno pored puta Ivanjica-Bele Vode, na 1436 metara nadmorske visine, nalazi se Dajićko jezero, a kod meštana se naziva Tičar. Za jezero su vezane mnoge legende i predanja. Prema jednoj legendi u jezeru su se nekada utopili svatovi, a po nekim pričama tu se okupljaju Gorske vile. Ne zna se koliko je duboko, iako ga okolo osvaja rastinje, i obim mu se smanjuje.
Iznad puta za Goliju, na mestu zvanom Okruglica, na nadmorskoj visini od 1.495 metara nalazi se jezero Nebeska suza. Nastalo je sredinom osme decenije prošlog veka posle jednog velikog zemljotresa u Rumuniji. Inače je najveće jezero u moravičkom kraju i svojevrstan je kuriozitet.
Golija ima osnovne uslove za zimski turizam, ali je malo građevina i smeštajnih kapaciteta, nema kafića i restorana, samo priroda i mir. Posebno je lepa šetnja dubokim snegom. Taj osećaj spokojstva snežnih belina daje nam i sledeći dan započet na svežem planinskom vazduhu sa puno radosti.
Najbolje od svega na snežnoj belini je sankanje. Pravi prijatelji prirode to ipak rade kao nekad. Ponesu baterijsku lampu, uzmu sanke i krenu do snegom pokrivenih putića.
Preko leta, temperatura je milina za vreme letnjih vrućina. Mnogo puta sam osetila tu veliku razliku u temperaturi kod jezera i u blizini Ivanjice.
Više volim i draže mi je kad je leto, tada se beru borovnice, divlje jagode, maline i kupine, kao i lekovito bilje.
Daićko jezero je najdraže izletište Ivanjičana, a tu sam i ja nekada često odlazila sa porodicom. U srećnija vremena bilo je domaćih sokova i slatkog
Misao dana
Božja reč nije zapisana samo u Bibliji, već i na stablima, cveću, u oblacima i zvezdama."
(Martin Luther)
Pogled prema velikom gradu
Nemam baštu, pa na terasi gajim cveće, puno cveća za presovanje, i za uživanje.