Zlatna palma blog.rs

Autor nena58 | 5 Jan, 2013

Prvo, kao što je i red, da se zahvalim na nominacijama.

Iznenadila me nominacija za najvedriji blog.

Nije da ja nisam vedra, nego u poslednje vreme baš nešto i nisam bila, moram opravdati tu nominaciju-daću sve od sebe.

Znam da smo najbolji, najvredniji, najbolji pisci su među nama, najbolji posmatrači i komentatori svakodnevice.

Znam da smo svi još po malo deca i možemo biti srećni samo ako negujemo to dete u sebi, dete koje se plaši i koje nije imalo sve što je želelo, a sada mu mi to možemo dati.

Znam da svi volimo da se igramo. Volimo takmičenja, cela nacija navija za Noleta, i druge naše sportiste. Cela nacija navija i glasa za pevače, umetnike, glumce...

Pa hajde da onda malo više negujemo taj takmičarski duh u nama, da vidimo ko su najbolji i najverniji blogeri.

Najverniji, jer prate i nominuju, najbolje ćemo tek izabrati.

 

Ovo je igra, zabavna ali i ozbiljna. Mogla bi da bude tradicija, lepa tradicija.

Imamo i nagrade, evo ja ih vredno pravim, kao malu motivaciju.

A ja, volim mimoze, njihov miris i njihovu boju, čaroliju koju mi donose. Ovde kad stignu, kao da su od zlata, tako su skupe, pa ih ne mogu kupiti kao nekada, i tako stanem malo pored prodavca da ih gledam i mirišem.

 

Palme su ipak kraljice mora i jake, otporne i čvste, mogu one i kod nas rasti, u sobi i na otvorenom.

Zato, glasam za palmu!

         

 

 

 

Zaboraviću zimu...

Autor nena58 | 5 Jan, 2013

Vreme teče svake godine sve brže.

Kad radite nešto u čemu uživate, još brže.

Kad vas nešto boli, onda teče jako sporo.

Meni je zima uvek mnogo duža od leta. Zimu ne volim.

Nikada nisam išla na neke planine u zimske ski centre, da uživam u snegu. Znam da nije ni većina vas. Zima u gradu, ma kom gradu, nije ni malo prijatna.

Leto...e to je druga priča.

 Iako ne možete negde na letovanje, bar na sebi ne nosite deset kila odeće i opet cvokoćete, bar su vam noge tople i suve, a tlo pod njima čvsto. Umesto golih grana svuda želenilo i cveće.

Obožavam leto.

Pa šta i ako se nekada preznojim od vrućine, tu je kupatilo za brzo osveženje.

Ada, za plivanje i šetanje. Šetati se može bilo kuda i uličicama mog naselja, uz zavirivanje u dvorišta i razgledanje gde je lepše uređeno cveće.

Komarci su sitnica u odnosu na zimske muke. Ja imam  proveren lek, a i krv mi nije slatka, mene ovi baš i vole.

A sada su sva dvorišta siva i ista.

Zato vam darujem sećanje na leto u mom naselju na periferiji velikog grada :)

 

 U jednoj od ovih zgrada živim

Naša crkva, posvećena SV. caru Lazaru. Često sam ovde.

 

Detalj iz crkvene porte, izuzetno je lepo uređeno sa puno divnih detalja.

 

Pogled sa moje terase na Srem

 

Pogled  prema velikom gradu

 

Nemam baštu, pa na terasi gajim cveće, puno cveća za presovanje, i za uživanje.

 

 

 U mom naselju cveta puno lavande po dvorištima.

 

Uživajte, želim vam prijatan dan.

 

 

Greška

Autor nena58 | 3 Jan, 2013

  Slažete li se sa mnom da je sve što se objavi na internetu javno te se može kopirati, naravno uz navođenje izvora.

Evo izvora

  Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

http://www.blogograd.org/2013/01/03/zbrlj/

 

Evo komentara koji mi je posebno privukao pažnju.

  Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

 

"Loše sam procenila samo tri osobe koje sam pozvala u Blogograd i čije smo ulice obrisali. Izvinjavam se svima, nisam ni trebala da iz puštam u našu oazu, to je bila moja greška. Trudiću se da se ne ponovi."

Jedna od te tri osobe sam ja. Izbačena bez razloga ili sa jedinim razlogom: što mi tamo nije mesto jer sam previše dobra.

One otprilike 53, koje su pozvane, registrovane, ali ne pišu, dugo ne pišu ili su napisale samo jedan ili ni jedan post, ne pominju se, one postoje samo na spisku i samo kad se treba pohvaliti da ih ima 80. Ne pišu s razlogom. Da ne pređem granicu, neću pisati koji su razlozi, to bi bilo mišljenje, nemam dokaza. U ovom čudnom gradu postoji još nekoliko ulica u koje ne možete ući, postoje na spisku ulica, ali se klikom na ime stanovnika ulice ulica ne otvara-Ancisal, Patos...

Ja glupača, bila sam očajna, pa sam pisala okolo o tome blogerima, uzaludno očekujući njihovu podršku i da će se pobuniti protiv nepravde, koju i sami mogu doživeti, umesto da se odmah vratim ovde. Imala sam na umu priču o prutu i snopu pruća, ali svako želi da bude pojedinačan prut, niko ne želi da bude deo snopa. Ne da ruši grad, već da bude bolji, da sastavi skupštinu koja bi vlasniku grada i gradonačelniku ograničila prava,stečena novcem i finim pričama,  koja bi izglasala zakone, uspostavila demokratiju. Jer, oni ne mogu bez građana, biće puste sve ulice, sve ulice će opusteti, ako nema građana u tom gradu, oazi mira-biće zaista mirno.

Hvala Belom Očnjaku i hvala Mediteraneu, njihova podrška mi je posebno puno značila.

Hvala svima koji ste me prihvatili kao da nisam ni odlazila.

Ništa ovim ne mogu postići. Samo da sav taj bol, kojeg se ne stidim i koji sam osećala,i još osećam jer su me napustili oni koji su mi pisali hvale, izađe iz mene kroz ove reči.

Ja nisam pesnik, da o svom bolu napišem pesmu, moja struka je pravda i pravičnost, i ja koristim dokaze iz kojih utvrđujem nesporne činjenice.

Moji "uvredljivi" komentari tamo nisu obrisani, bar nisu bili kad sam poslednji put proveravala.


Večeras želim da pogledam dobar film.

Ćerka mi je upravo spremila čaj sa medom i limunom. To i vama savetujem.

Uživajte u lepoj večeri :)

 

 

 

 

 

SA GOLIJE, VOLI JE

Autor nena58 | 7 Feb, 2012

Malo podstaknuta opštim trendom pisanja o zimskim čarolijama, (a o čemu bismo, kad je napolju belina i led), a malo i željom za nekim putovanjima, pišem o Goliji. Nije planina Golija zato što je gola, na protiv, jedna je od šumom najbogatijih planina, već zato što je golema.



Golija, jedna od najlepših planina Srbije, rezervat biosfere, park prirode pod zastitom UNESCO-a
Golija je najviša planina jugozapadne Srbije (Jankov kamen 1833 m.n.v), a po lepoti i raznovrsnosti pejzaža, kao i očuvanosti izvornih prirodnih i kulturnih vrednosti, jedna je od najprivlačnijih planina u Srbiji. Pruža se u dužini od 32 km u obliku položenog latiničnog slova “S”

 


Naš poznati istraživač i prirodnjak Milorad Milošević Brevinac je, još tridesetih godina prošlog veka, dovodeći prve skijaše na Kopaonik, zapisao da postoji još lepše i izdašnije, a netaknuto prirodno blago, na Goliji.


I posle 80 godina Golija je netaknuta i divlja. Takva je ostala zahvaljujući siromaštvu opština Ivanjica i Raška, siromaštvu lokalnog življa i činjenici da država nikad nije našla interes za ulaganje u te predele. No, zahvaljujući tome, postala je rezervat biosfere, Ne može se izbrojati koliko vrsta flore i faune nastanjuje ovu oblast.

 

 Golija je puna izvora čiste i zdrave vode, koji u početku budu manji potoci i svojim spajanjem čine reke koje su inače bogate raznovrsnom ribom (potočnom pastrmkom, lipenom, krkušom, jošankom itd.).Na Goliji se nalaze izvorišta Moravice koja postaje Zapadna Morava i Studenice koja se uliva u Ibar, a on u Zapadnu Moravu, pa se vode  te dve  reke, izvirući i tekući na različitim stranama iste planine, opet spajaju.

 

 


Jedan od znamenitih spomenika kulture koji se može posetiti na podnožju planine Golije je i “Rimski most” koji je udaljen od Ivanjice 17 km, i veruje se da je iz doba Nemanjića, iako nosi naziv Rimski most. Jednolučni je most dužine 14 metara i širine 2,40 metara O manastirima i drugim spomenicima kulture  nećemo ovoga puta.


Jezero je bilo i ostalo kultno mesto ovoga kraja.
Na severozapadnoj strani Golije, neposredno pored puta Ivanjica-Bele Vode, na 1436 metara nadmorske visine, nalazi se Dajićko jezero, a kod meštana se naziva Tičar. Za jezero su vezane mnoge legende i predanja. Prema jednoj legendi u jezeru su se nekada utopili svatovi, a po nekim pričama tu se okupljaju Gorske vile. Ne zna se koliko je duboko, iako ga okolo osvaja rastinje, i obim mu se smanjuje.


 Iznad puta za Goliju, na mestu zvanom Okruglica, na nadmorskoj visini od 1.495 metara nalazi se jezero Nebeska suza. Nastalo je  sredinom osme decenije prošlog veka posle jednog  velikog zemljotresa u Rumuniji. Inače je najveće jezero u moravičkom kraju i svojevrstan je kuriozitet.

 


Golija ima osnovne uslove za zimski turizam, ali je malo građevina i smeštajnih kapaciteta, nema kafića i restorana, samo priroda i mir. Posebno je lepa šetnja dubokim snegom. Taj osećaj spokojstva snežnih belina daje nam i sledeći dan započet na svežem planinskom vazduhu sa puno radosti.
Najbolje od svega na snežnoj belini je sankanje. Pravi prijatelji prirode to ipak rade kao nekad. Ponesu baterijsku lampu, uzmu sanke i krenu do snegom pokrivenih putića.


Preko leta, temperatura je milina za vreme letnjih vrućina. Mnogo puta sam osetila tu veliku razliku u temperaturi kod jezera i u blizini Ivanjice.



Više volim i draže mi je kad je leto, tada se beru borovnice, divlje jagode, maline i kupine, kao i lekovito bilje.

 


Daićko jezero je najdraže izletište Ivanjičana, a tu sam i ja nekada često odlazila sa porodicom. U srećnija vremena bilo je domaćih sokova i slatkogSmile

 

 



Misao dana

Božja reč nije zapisana samo u Bibliji, već i na stablima, cveću, u oblacima i zvezdama."
                                                                                                       (Martin Luther)


Navike

Autor nena58 | 7 Feb, 2012
Svi imamo određene navike u ponašanju, svoje male rituale pred započinjanje nekog posla, ili u načinu njegovog obavljanja.
Moja navika je da gunđam sebi u bradu, da pijem kafu bez šećera, a obožavam slatkiše. Navika mi je da prvo pustim veliki malz vruće vode, pa ulazim u tuš kabinu, da pred tuširanje ispušim cigaretu.
Navike poznatih književnika iz prošlosti?
Engleska  književnica, Virginia Woolf (1882. - 1941.),  u glavi je čula glasove koji su pripadali glavnim likovima njenih romana. Kada bi je uhvatilo pisanje, pisala bi po ceo dan, a posle toga padala u depresiju.
Vladimir Vladimirovič Nabokov (1899. - 1977.) pisao je na indeks karticama, u čarapama i to stojeći. Pisanje na karticama omogućavalo mu je da ih naknadno presloži kako želi, a njegov roman Ada napisan je na više od 2 000 kartica.
Posle  avionske nesreće  u kojoj je  povredio  leđa, stojeći je pisao i slavni Ernest Miller Hemingway (1899. - 1961.). Pisao je uvek u zoru i u tišini. Pojedini izvori tvrde da je pisao posle noći u kojoj je mnogo pio. Drugi tvrde  da nikada nije pisao pijan. Ono što je sigurno jeste da je umor od pisanja uvijek lečio odlaskom u ribolov.
Edgar Allan Poe (1809. - 1849.) pisao je uglavnom na tavanu. Društvo mu je, navodno, pravio mačak koji mu je sedeo na ramenu.
Benjamin Franklin (1706. - 1790.) kao prvi vlasnik kade u Americi, voleo je da piše uronjen u nju.
Simone de Beauvoir (1908. - 1986.) radnu godinu delila je na neobičan način. Prvih devet meseci bi samo pisala i to oko osam sati svakog dana, dok bi ostala tri meseca čitala knjige koje je za to vrijeme propustila da pročita.
Kakvi su oni koji su naši savremenici i koji, možda baš u ovom trenutku, obavljaju neki od rituala pripremajući se za pisanje knjiga koje će u budućnosti izazvati gužvu pred knjižarama? Ako ste mislili da ih moderni svijet, kojim vlada računar i lap top, čini pomalo običnima, prevarili ste se...
J. K. Rowling (1965.) je priznala  da pojedine glave sage o Harryju Potteru piše i do šest ili sedam puta, sve dok ne bude potpuno zadovoljna.
Stephen Edwin King (1947.) na stolu, pre početka pisanja, obvezno ima čašu vode ili šoljicu čaja. Kada popije vitaminsku pilulu i pusti svoju omiljenu muziku, počne da piše. Uvek piše sedeći na istoj stolici, a svi papiri uredno su raspoređeni na istom mestu.
Junot Diaz (1968.), američki pisac dominikanskih korena, u ključnim trenutcima za radnju romana, piše zatvarajući se u kupatilo i sedeći na rubu kade.
Laura Lippman (1959.) tok pisanja razrađuje do najsitnijih detalja. Stvara plan, sve detaljno beleži na karti, uradi skice u svesci i sve dodatno označava markerima i trakama u boji.
Margaret Atwood (1939.) piše rukom i to tako da nacrta nešto kao porodično stablo sačinjeno od likova, a onda upoređuje njihove horoskope. Ona smatra da karakter lika mora osobinama da odgovara svom horoskopskom znaku.
Dan Brown (1964.) je takođe veoma disciplinovan. On piše sedam dana u nedelji, držeći na stolu peščani sat. Kad pesak iscuri, Dan radi vežbe istezanja i razgibavanja. Nacrt za Da Vincijev kod napisao je u prostoriji u kojoj se pere veš. Sedeo na stoličici i pisao na  dasci za peglanje.


Ja nisam pisac, ne pišem tako lepe pesme i priče kao većina od vas.
Da li imate neki  ritual pre nego što počente da pišete, imate li neke navike u svakodnevnom životu?

Misao dana

"Navike su mnogo sigurnije od pravila; ne morate paziti na njih. Ni držati ih se ne morate. One se drže vas."
                                                                                                 Franck Crane