Nenine magične ruke

Jednu tugu nosim u sebi godinama, dugo, predugo.

Od te tuge se lečim životom i radostima koje sam naučila da prepoznajem baš zahvaljujući razlogu za tugu.

Kad me tuga posebno preplavi, lečim je ovom pesmom.

Namerno vam stavljam ovu izvornu verziju, a ne neku montiranu sa lepim slikama, ima ih toliko...

Nisam baš srećna što mi je nedostižno da ih slušam uživo u Sava centru, 18. januara, na Krstovdan.

No, evo mi slušalica na ušima i slušam ih u svojoj sobi, zahvalna sam što postoji net i youtube.

 

     Po nekad nam prosto iskoči pred oči tema za pisanje.

Kikica je ostavila komentar na  blogu, i ja sam odlučila da pišem o njoj.

Kad sam je pitala preko neta za dozvolu, ovako je odgovorila: A mozes Neno sta ti je god milo, ako mozes prodaj me dobro, ja cu uteci i podijelicemo pare, pa opet tako…

 

 Kako su je doterli za naš ženski časopis

Jedno divno prijateljstvo, započeto na internetu.

Upoznale smo se na jednom ženskom forumu.

Odmah je privukla pažnju svojom karizmom, duhovitošću, po malo i ludiranjem, ali velikom mudrošću i životnom snagom.

Majka petoro dece, najbogatija i najsrećnija žena koju znam.

 Najmlađi, Đole

Živi u Podgorici. Radi sve što nađe da radi, i čisti, i kuva, sve sa radošću i puna ljubavi prema deci…

Vozi neki veliki auto, porodični, registrovan za osam osoba-tako se mora kad imaš blago najveće.

Čim slobodan dan, Kikica(Dragica) decu u auto, pa negde na izlet, blizu more, blizu Bosna, blizu planine, Žabljak, izletišta. Dođe iz noćne smene, i krene na izlet, kao da je cele noći spavala.

Nakon net poznanstva, srele smo se prvi put u septembru 2009.godine. Mi smo nameravali u Bečiće, ona je insistirala da svratimo.

No, ne u odlasku, tada će biti na trkama u Monci, već u povratku

I tako, svratimo mi, ljubimo se s njom, ona u naručju drži Đoleta, najmlađeg mezimca, on ljubi svakog od nas, iako nas prvi put vidi.

Kikica priča, svaka joj je ka NJegoševa, sa primesom najsmešnijeg humora.

Saznajemo da je dobila nagradno putovanje u Moncu, da su dva puta izvlačili njeno ime, pa bacali listić, neće žena u Moncu, predrasuda komisije, a ona samo glavnu nagradu želela, i zbog sebe i zbog muža, a kad su treći put izvukli njeno ime, na insistiranje ženskog člana komisije pozvali su je telefonom. Ona kaže: A, da, znala sam ja da sam dobila nagradu.

 Monca

 Barselona

 Jerusalim

 

 Beograd

Beograd

Tako je zahvaljujući sreći na nagradnim igrama bila sa mužem na letovanju u Grčkoj, u Jerusalimu, u Barseloni, u Beču, u Beogradu, više se ne sećam gde...

Tada, u Beogradu, družile smo se, sa njom je uvek veselo. Bila je nagrađena ulepšavanjem od jednog ženskog časopisa i učesnik njihove proslave. Naravno, imidž sa prve fotografije nije dugo trajao, majci petoro dece, najprijatnije je u farmerkama i patikama. Koliko je još nagrada dobila, lap topova, telefona, sitnice, …neću ni da vam pišem.

Viđale smo se još, uglavnom kad na nagradnim putovanjima prolazi kroz Beograd. Deca čuvaju jedno drugo, divni su, vredni, pametni, blago najveće.

 Ona zna “Tajnu”, moć podsvesti i zakon privlačenja, iako o tome nije čitala, rođena je sa tim znanjem, sa osećajem šta su prave vrednosti u životu, zato tako lako i privlači nagrade. Sa njom je život i druženje uvek puno smeha. Za svaki praznik i rođendan od nje dobijem čestitku, dobro misli, dobro radi, oseća i voli, zato je tako srećna i privlači u svoj život dobre stvari.

 

 

 

 

Zajedno pred polazak u Barselonu kod zajedničke prijateljice u blokovima

 

A one loše, samo mahne rukom, i kaže, : A, da, i to mara nekad biti. Tako, kad joj je muž saopštio da je Đole-nestaško, razbio s mukom stečeni “Plazma “ televizor, samo je mirno rekla, daj tu kafu, gledaće stari, ka do sad…posle nekoliko meseci stekli su novi.

Za prošlošću ne treba plakati ni žaliti.

Živeti ovaj trenutak, jer budućnost ne znamo, ali ovaj trenutak nam gradi budućnost.

Živela moja Kikice, neka ti Bog da svako dobro,  i neka blagoslovi tebe i tvoju porodicu.

 

Moj stav je da treba da prihvatimo i zavolimo, a naročito da budemo zahvalni na onome što imamo.

Tako sam i ja, sticajem životnih okolnosti, odabrala da živim u Zemun Polju, nemajući mnogo izbora, u želji da stan koji kupujemo bude bolji nego njegova lokacija.

Vremenom sam naučila da u ovom naselju na ivici velikog grada, čak se može reći i van njega, vidim samo lepe stvari.

Nije baš blizu, ali nije ni mnogo daleko od centra, sve zavisi gde želite da idete. 

Ima sve osnovno, a ipak se mora otići i izvan naselja.

Ono lepo je naš dovoljno veliki i u ove zimske dane, topao stan.

Dve terase. Cveće. Zelenilo, puno poljanica između malih stambenih zgrada za dečju igru i penzionersko sedenje.

Crkva je posvećena SV. caru Lazaru, prelepa je, kao i crkvena porta, a nedeljom i praznicima, za vreme Svete liturgije, prepuna.

 

U Zemun polju, u dvorištima ljudi gaje najlepše cveće, lale, ruže, tu cvetaju ljubičice i drugo poljsko cveće, svuda po celom naselju i prve visibabe.

Čak ima i puno lavande, nije tačno da je to samo mediteranska biljka.

Sa mojih terasa, divan pogled. Tu ja gajim cveće za presovanje, i za uživanje, a često ga berem po poljanama između zgrada i van naselja.

Pogled sa cvetne terase:

 

Pogled sa druge, manje cvetne terase, na zgrade, iste takve, kakva je i ona u kojoj živim, pogled na novo naselje, na Novosadski autoput i Galeniku:

Šaljem vam malo leta, u ovom prohladnom danu, kome nedostaje sneg. Preko leta je ovde za par stepeni svežije nego u gradu, a preko zime toplije.

Volite ono što vam život daje, i budite zahvalni, tako ćete dobijati više.

 

 

 

 

 

 

 

moju ujnu!

Žena koja je u mnogome uticala na moj životni put i poglede, žena koju volim i kojoj se divim.

Da, neću zaboraviti ujaka, volim i njega, jer kako je njihova mlađa ćerka kad je bila mala, rekla:"Mama, hvala ti što si se udala za ovako dobrog tatu!", tako i ja mogu da mu zahvalim što je oženio divnu ujnu.

Ujna je diplomirani ekonomista u penziji, na žalost, strog otac nije dozvolio da se posveti onome što voli, jer se od toga ne živi.

Izvanredna domaćica, majka, baka, prijatelj.

Kad su ćerke odrasle, vratila se iz hobija svojoj ljubavi-slikarstvu, kad je otišla u penziju slikala je još više, dobijala nagrade, učestvovala na kolektivnim i imala šest samostalnih izložbi, svaku sa novim slikama.

Evo, ja ću vam pokazati tri njene slike koje su meni poklonjene, mada sam pored jedne radi lepšeg efekta fotografisala svoj dekupaž rad, ali vi gledajte sliku. Tu su uljem oslikani kamenčići i školjke, uspomene sa letovanja.

 

Oprostite što su fotografije loše, ja sam loš fotograf i klik na sliku da vidite veću:).

Ujna se ne razume u komjutere i internet, tako da je nepismena. Njena mlađa ćerka joj je davno otvorila blog, i nikada više nije stavila ni reč.

Vidim ja da je potrebno da uzmem stvari u svoje ruke, da poučim ujnu, da bi mogla ovde otvoriti blog i predstaviti vam još svojih radova, a naročito svoju poeziju.

Do tada, pogledajte još njenih slika na kvalitetnijim fotografijama, na postojećem blogu.

 Zatvoriću se u tebe