NA PRIČU LIČI

Autor nena58 | 6 Feb, 2012

    Sanjarenja nam je predložila da napišemo priču, na osnovu fotografija na njenom blogu.
    Čovek je sam,prati ga samo sopstvena senka.  Senka brige, tuge, razočarenja i  po nekad, nade.  Većina nas sama u svojim brigama i svakodnevici. Nema iskrenog i pravog prijateljstva. Ima nekada praznih reči, koje se izgovaraju kurtoazno i prazno, ne dopiru do srca, jer dolaze iz praznog srca. To sam osetila na svojoj koži.
    Napisah negde, nečiju mudrost, prijatelje sreća stvara, a nesreća proverava.
    Moji prijatelji su pali na tom ispitu. Prave, istinske pomoći i podrške niotkuda, ni  telefonom da se jave.
    Mi  to nismo zaslužili, u nevolji smo imali bar lepu reč, smišljali načine da pomognemo i pomagali koliko smo mogli. Bar nismo dozvolili da se naši prijatelji osećaju napušteno u svojoj nevolji.
    Uvek smo imali teškoća. Sve smo nekako prevazilazili. No, kada je bolest zakucala na vrata, lagano smo napuštani. I dalje smo pokušavali, da održimo normalne i uobičajene odnose, da živimo svakodnevni život. I dalje smo inicirali susrete sa svojim prijateljima, i dalje smo ih pozivali da čujemo kako su, i dalje smo brinuli njihove brige, pružali pomoć i delili podršku i savete, važno je da nisu bili sami.  Sa njihove strane nije bilo tako.
    Moja mama nekada kaže: “Zvala bih, ali se plašim, ne znam šta ću čuti, ne znam šta da kažem!”
    Objasnila sam joj svoj stav, da njoj nikako ne može biti teže nego toj osobi koja ima problem, da ta osoba sigurno razmišlja da su je svi napustili i silno čezne za nekim telefonskim pozivom. Zar je važno što ćemo čuti tužne stvari, zbog toga i postoje prijatelji, zar je važno šta ćemo reći.
    Ne, nije, važno je da budemo tu.
    Kada je uz bolest došla i nemaštinja, tada su već izbegavali  i naše pozive, osetite u tonu, u glasu, da im nije drago što ste pozvali.  Da li su se plašili da ćemo tražiti zajam?  Naši  takozvani prijatelji i rođaci uopšte nas ne poznaju.  Uzeti  zajam, bez izvesnosti da li ćemo i kada ćemo ga mogi vratiti, za nas je jednako ludosti. Takvi smo ljudi.
    Želeli smo samo podršku, savet, da se raspitaju kod svojih prijatelja kako bi mogli pomoći, da šire informaciju dalje, jer što više ljudi zna, veća je verovatnoća da će neko biti u situaciji da pomogne. Možda neko baš traži dobrog diplomiranog ekonomistu, stručnog i poštenog, starog kova, a mi to ne znamo, ne znaju ni oni, ali neko zna. Možda neko ima ideju šta bi se moglo privatno raditi u ovo vreme kad je svega previše na tržištu.
    Ipak, sete se mene, kad se ne zaustave ispred pešačkog prelaza ili prekorače brzinu, ili nešto treće. Tada ja sve zaboravljam i pomažem koliko mogu i koliko smem.
    Radim svoje rukotvorine. Osnovni motiv je uživanje u tome i antistres terapija. No, ja želim da nešto i prodam, da dobijem neku narudžbinu. Nije mi to ni malo prijatno, neće meto  baš ni spasiti u ovoj situaciji, ali bi mi dalo nadu i energiju, potvrdilo veru da će biti bolje. Svi moji prijatelji dobili su puno mojih radova na poklon. Nije trebalo oni ni da kupuju. Mogli su da pokažu, da se pohvale, kako se saznalo da postoje moji radovi. Jer, ma koliko pohvala dobijala, i ma koliko one prijale, vrednost mog rada postoji tek kada se neko odluči da za to odvoji novac, jer i umetničko delo i rukotvorina je roba.
    Fotografija iz konaka Kneginje LJubice pokazuje neki drugi svet, svet izobilja i raskoši. Malo je ljudi u ono vreme tako živelo, malo ih I danas tako živi, ali ih ima. Tužno je to što su to najčešće ljudi koji nemaju poštenja i moralnih vrednosti, kažem najčešće, jer ima izuzetaka.
    Pored svih novih tehnologija i navodnog napretka, u suštini  se uopšte  ništa nije promenilo.
    Pored svega i uprkos svemu, mislim pozitivno. Verujem u svoju snagu, u moć svojih pozitivnih misli, verujem u to da će se dogoditi neko čudo i da će se svet promeniti, da će se moj život promeniti. Verujem da ću videti bar jednu svetsku metropolu, da ću bar jednom leteti avionom, da ću moći da kupim jedne nove cipele u svakoj sezoni, da neću više nositi one od pre deset sezona, krpljene toliko puta.
    Verujte sa mnom, sve mi pišite, samo ne to da je moja vera uzaludna, to ne želim da pročitam.
    Ne zamerite što je tekst ovako dug. Nisam ni nalik Andiju Roneey.


    Misao dana
    Prihvatite sebe kao vaznu i vrednu osobu u svakom pogledu.
    Brian Tracy


14 Komentari & 0 Trekbekovi od "NA PRIČU LIČI"

    koliko zivot nije fer kada magicne ruke pisu ovo.divno je napisana,oslikana i docarana bolna istina. i na zalost mnogi ce se pronaci ali tada magicne ruke znaju da nisu same u svemu.ima jos ljudi koje hrane nadu i veru u bolji zivot.i nista nije uzalud.pronadjite sebe u poslednjem delu gde mislite pozitivno,to vas cini magicnim covekom,ipak ste vise od samo dve vredne ruke koje stvaraju nesto sto nema cenu.ako ste vise od toga zamislite koliko celo vase postojanje vredi.mnogima neprocenljivo. i iskreno,niste kao andi r. mnogo ste bolji od njega,neka vam zavidi,svakako ima na cemu.
    zelim vam divan dan,najbolji!

    Autor k1ssyfac3 06 Feb 2012, 13:39

    Najviše me nerviraju ti prijatelji, koji su tu samo kad je dobro, a kad je loše nestanu. Takvima ne praštam. Tvoja nada i pozitivna energija su za poštovanje i iz toga mora dobro izaći. Valjda neko odozgo gleda sve. :-))

    Autor razmisljanka 06 Feb 2012, 14:25

    Ti jesi važna i vredna osoba u svakom pogledu. Žao mi je što je priča tužna i kamo sreće da je izmišljena. Nije tvoja vera uzaludna. Evo, izgrdiću sebe što nisam baš svima rekla koliko su mi drage tvoje rukotvorine koje imam. Došlo bi onda i do pravih, valjda.

    Autor sanjarenja56 06 Feb 2012, 14:34

    Napisala si ono što ja već dugo odbijam da napišem. Meni je lakše neke stvari da prećutim. Nismo svi isti, ali je bitno da se razumemo. Neno, bravo! Bravo! I sada ću zaćutati.

    Autor Roksana 06 Feb 2012, 14:47

    Neno, svaka cast za ovaj post. ovo je za mene tvoj najbolji post...bilo je mnogo lepih, ali ovaj je meni posebno drag...pisan je srcem...cestitam ti na tome...
    da li znas zasto previse vremena provodim na netu?...zato sto sam na netu upoznala ljude koji su bili uz mene kada mi je bilo najteze...dok su prijatelji iz reala koji me znaju 10-20 godina nestali...osim 2-3 casnih izuzetaka, svi su nestali...
    kada sam ja njima bila potrebna, svi su bili tu...nisam mogla da zivim od njih...kad su oni meni bili potrebni-nestali su... ja to ne oprastam...
    veliki pozdrav

    Autor luna71 06 Feb 2012, 15:31

    Necu da se rasipam recima.
    Recu samo vredna si.
    Veruj, ja verujem sa tobom :)

    Autor muckos 06 Feb 2012, 15:45

    Strasna prica...svacija...mnogo istine...tuzna...Bice bolje,verujmo!

    Autor SCARY 06 Feb 2012, 16:06

    Roksana je napisala umesto mene. Uzasno vreme za obicne ljude. Samo grabljivice opstaju. No, bez obzira ni ja ne gubim nadu. Sta bih tek bez nje? Grlim...

    Autor merkur 06 Feb 2012, 16:21

    Hvala svima, puno!
    Nekada sam bila lajavica, pa sam znala da kažem kao zaključak svog lajanja: Ja samo glasno kažem ono što svi mislite, a ne smete da kažete.
    Sada shvatam da je mudrije ćutati, ne trošiti uzalud energiju.
    k1ssyfac3 tebi posebno hvala!
    SCARY; drug moj, biće bolje, sigurno, verujem da ćemo na leto doći kod tebe na taj roštilj.
    Luna, ja praštam, slabi smo ljudi.
    Samo te ljude više ne zovem, ne mislim više o njima. Ali, kad im zatrebam, nisam zlopamtilo, ponašam se po onoj :Ko tebe kamenom...
    Tužno je da me više razumeju ljudi koje lično ne poznajem, od onih sa kojima sam rasla, ili se godinama družila.
    Hvala vam svima.

    Autor nena58 06 Feb 2012, 17:50

    Neno, jako je tuzno to da se bolje razumemo mi koji jedni drugima oci nismo videli, nego sa onima sa kojima smo rasli, kao sto si ti i rekla...e vidis, bas zato im ne oprastam...nemam sta da im oprastam, oni vise ne postoje za mene...i nisam u tom fazonu ko mene kamenom, ja njega hlebom...ne, nego prema zasluzi...
    Nikada nisam bila zlopamtilo, ali me je zivot naucio da ne treba da pamtim samo ono dobro, vec i ono lose...da mi se ne ponovi...pozdravljam te i zelim ti da bude bolje ove godine...

    Autor luna71 06 Feb 2012, 18:13

    Luna71 me podsetila da kažem zašto sam vezana za ovaj blog i zašto se toliko trudim da ga sačuvam. Kad mi je u kući boravila teška bolest i kad nisam mogla od kuće ni na tren, a moj je rođendan bio, do kojeg jako držim, prijatelji iz reale su čestitali telefonom, lično niko, ali sam na blogu imala rođendansku žurku koja je trajala 24 sata. Blogeri su se uključivali kad su mogli, po nekoliko puta u toku dana, iako 90% njih nije imalo pojma u kakvoj sam situaciji. Osetili su da će mi značiti njihovo učestvovanje u mojoj rođendanskoj žurci. Za to sam im neizmerno zahvalna. Sećam se, mandrak, krilaandjela i vastag su se vraćali nekoliko puta u toku dana. Otada pazim da svako na ovom blogu za čiji rođendan znam - dobije slavlje. Možda nekome znači kao i meni tada, možda i više.

    Autor sanjarenja56 06 Feb 2012, 18:47

    Sanjarenja, divno je što si imala tu žurku, ali draga, ti si je zaslužila, nemoj to da potcenjuješ, svoje zasluge.
    Ti za svakog imaš lepu reč, lep komentar, blagu dobronamernu sugestiju, pomoć...pružaš mnogo, i samo ti se to vraća. Oni koji to nisu shvatili mogu sebe da uništavaju koliko im volja.

    Autor nena58 06 Feb 2012, 22:42

    ja sam malo ovde zalutao na ovu stranicu al me vas tekst bas dirnuo jer sam se u njemu nasao. ne bih dalje komentarisao i podsecao na tekst, nadam se da razumete.

    PS a kako sam zalutao :) e pa tragom nekakve zice otisao na unikatni nakit, pa na nekakve kursve o izradi, pa jedan blog pa drugi i eto me ovde :)

    samo napred i srecno :)

    Autor LAV73 07 Feb 2012, 22:55

    Prica je ,...nemam rijeci...,.kao da sam je ja ispisala.....Vjeruj u sebe,ja sad pocinjem to da radim,jer samo ta vjera moze pomoci da pobijedimo nedace i nevolje i ljude koji nisu svjesni......Veliki pozdrav iz Amerike.......

    Autor Tanja Halilbasic 01 Avg 2012, 16:47
Dodaj komentar





Zapamti me