SA GOLIJE, VOLI JE

Autor nena58 | 7 Feb, 2012

Malo podstaknuta opštim trendom pisanja o zimskim čarolijama, (a o čemu bismo, kad je napolju belina i led), a malo i željom za nekim putovanjima, pišem o Goliji. Nije planina Golija zato što je gola, na protiv, jedna je od šumom najbogatijih planina, već zato što je golema.



Golija, jedna od najlepših planina Srbije, rezervat biosfere, park prirode pod zastitom UNESCO-a
Golija je najviša planina jugozapadne Srbije (Jankov kamen 1833 m.n.v), a po lepoti i raznovrsnosti pejzaža, kao i očuvanosti izvornih prirodnih i kulturnih vrednosti, jedna je od najprivlačnijih planina u Srbiji. Pruža se u dužini od 32 km u obliku položenog latiničnog slova “S”

 


Naš poznati istraživač i prirodnjak Milorad Milošević Brevinac je, još tridesetih godina prošlog veka, dovodeći prve skijaše na Kopaonik, zapisao da postoji još lepše i izdašnije, a netaknuto prirodno blago, na Goliji.


I posle 80 godina Golija je netaknuta i divlja. Takva je ostala zahvaljujući siromaštvu opština Ivanjica i Raška, siromaštvu lokalnog življa i činjenici da država nikad nije našla interes za ulaganje u te predele. No, zahvaljujući tome, postala je rezervat biosfere, Ne može se izbrojati koliko vrsta flore i faune nastanjuje ovu oblast.

 

 Golija je puna izvora čiste i zdrave vode, koji u početku budu manji potoci i svojim spajanjem čine reke koje su inače bogate raznovrsnom ribom (potočnom pastrmkom, lipenom, krkušom, jošankom itd.).Na Goliji se nalaze izvorišta Moravice koja postaje Zapadna Morava i Studenice koja se uliva u Ibar, a on u Zapadnu Moravu, pa se vode  te dve  reke, izvirući i tekući na različitim stranama iste planine, opet spajaju.

 

 


Jedan od znamenitih spomenika kulture koji se može posetiti na podnožju planine Golije je i “Rimski most” koji je udaljen od Ivanjice 17 km, i veruje se da je iz doba Nemanjića, iako nosi naziv Rimski most. Jednolučni je most dužine 14 metara i širine 2,40 metara O manastirima i drugim spomenicima kulture  nećemo ovoga puta.


Jezero je bilo i ostalo kultno mesto ovoga kraja.
Na severozapadnoj strani Golije, neposredno pored puta Ivanjica-Bele Vode, na 1436 metara nadmorske visine, nalazi se Dajićko jezero, a kod meštana se naziva Tičar. Za jezero su vezane mnoge legende i predanja. Prema jednoj legendi u jezeru su se nekada utopili svatovi, a po nekim pričama tu se okupljaju Gorske vile. Ne zna se koliko je duboko, iako ga okolo osvaja rastinje, i obim mu se smanjuje.


 Iznad puta za Goliju, na mestu zvanom Okruglica, na nadmorskoj visini od 1.495 metara nalazi se jezero Nebeska suza. Nastalo je  sredinom osme decenije prošlog veka posle jednog  velikog zemljotresa u Rumuniji. Inače je najveće jezero u moravičkom kraju i svojevrstan je kuriozitet.

 


Golija ima osnovne uslove za zimski turizam, ali je malo građevina i smeštajnih kapaciteta, nema kafića i restorana, samo priroda i mir. Posebno je lepa šetnja dubokim snegom. Taj osećaj spokojstva snežnih belina daje nam i sledeći dan započet na svežem planinskom vazduhu sa puno radosti.
Najbolje od svega na snežnoj belini je sankanje. Pravi prijatelji prirode to ipak rade kao nekad. Ponesu baterijsku lampu, uzmu sanke i krenu do snegom pokrivenih putića.


Preko leta, temperatura je milina za vreme letnjih vrućina. Mnogo puta sam osetila tu veliku razliku u temperaturi kod jezera i u blizini Ivanjice.



Više volim i draže mi je kad je leto, tada se beru borovnice, divlje jagode, maline i kupine, kao i lekovito bilje.

 


Daićko jezero je najdraže izletište Ivanjičana, a tu sam i ja nekada često odlazila sa porodicom. U srećnija vremena bilo je domaćih sokova i slatkogSmile

 

 



Misao dana

Božja reč nije zapisana samo u Bibliji, već i na stablima, cveću, u oblacima i zvezdama."
                                                                                                       (Martin Luther)


Navike

Autor nena58 | 7 Feb, 2012
Svi imamo određene navike u ponašanju, svoje male rituale pred započinjanje nekog posla, ili u načinu njegovog obavljanja.
Moja navika je da gunđam sebi u bradu, da pijem kafu bez šećera, a obožavam slatkiše. Navika mi je da prvo pustim veliki malz vruće vode, pa ulazim u tuš kabinu, da pred tuširanje ispušim cigaretu.
Navike poznatih književnika iz prošlosti?
Engleska  književnica, Virginia Woolf (1882. - 1941.),  u glavi je čula glasove koji su pripadali glavnim likovima njenih romana. Kada bi je uhvatilo pisanje, pisala bi po ceo dan, a posle toga padala u depresiju.
Vladimir Vladimirovič Nabokov (1899. - 1977.) pisao je na indeks karticama, u čarapama i to stojeći. Pisanje na karticama omogućavalo mu je da ih naknadno presloži kako želi, a njegov roman Ada napisan je na više od 2 000 kartica.
Posle  avionske nesreće  u kojoj je  povredio  leđa, stojeći je pisao i slavni Ernest Miller Hemingway (1899. - 1961.). Pisao je uvek u zoru i u tišini. Pojedini izvori tvrde da je pisao posle noći u kojoj je mnogo pio. Drugi tvrde  da nikada nije pisao pijan. Ono što je sigurno jeste da je umor od pisanja uvijek lečio odlaskom u ribolov.
Edgar Allan Poe (1809. - 1849.) pisao je uglavnom na tavanu. Društvo mu je, navodno, pravio mačak koji mu je sedeo na ramenu.
Benjamin Franklin (1706. - 1790.) kao prvi vlasnik kade u Americi, voleo je da piše uronjen u nju.
Simone de Beauvoir (1908. - 1986.) radnu godinu delila je na neobičan način. Prvih devet meseci bi samo pisala i to oko osam sati svakog dana, dok bi ostala tri meseca čitala knjige koje je za to vrijeme propustila da pročita.
Kakvi su oni koji su naši savremenici i koji, možda baš u ovom trenutku, obavljaju neki od rituala pripremajući se za pisanje knjiga koje će u budućnosti izazvati gužvu pred knjižarama? Ako ste mislili da ih moderni svijet, kojim vlada računar i lap top, čini pomalo običnima, prevarili ste se...
J. K. Rowling (1965.) je priznala  da pojedine glave sage o Harryju Potteru piše i do šest ili sedam puta, sve dok ne bude potpuno zadovoljna.
Stephen Edwin King (1947.) na stolu, pre početka pisanja, obvezno ima čašu vode ili šoljicu čaja. Kada popije vitaminsku pilulu i pusti svoju omiljenu muziku, počne da piše. Uvek piše sedeći na istoj stolici, a svi papiri uredno su raspoređeni na istom mestu.
Junot Diaz (1968.), američki pisac dominikanskih korena, u ključnim trenutcima za radnju romana, piše zatvarajući se u kupatilo i sedeći na rubu kade.
Laura Lippman (1959.) tok pisanja razrađuje do najsitnijih detalja. Stvara plan, sve detaljno beleži na karti, uradi skice u svesci i sve dodatno označava markerima i trakama u boji.
Margaret Atwood (1939.) piše rukom i to tako da nacrta nešto kao porodično stablo sačinjeno od likova, a onda upoređuje njihove horoskope. Ona smatra da karakter lika mora osobinama da odgovara svom horoskopskom znaku.
Dan Brown (1964.) je takođe veoma disciplinovan. On piše sedam dana u nedelji, držeći na stolu peščani sat. Kad pesak iscuri, Dan radi vežbe istezanja i razgibavanja. Nacrt za Da Vincijev kod napisao je u prostoriji u kojoj se pere veš. Sedeo na stoličici i pisao na  dasci za peglanje.


Ja nisam pisac, ne pišem tako lepe pesme i priče kao većina od vas.
Da li imate neki  ritual pre nego što počente da pišete, imate li neke navike u svakodnevnom životu?

Misao dana

"Navike su mnogo sigurnije od pravila; ne morate paziti na njih. Ni držati ih se ne morate. One se drže vas."
                                                                                                 Franck Crane

Mnogo je dobro biti ja

Autor nena58 | 6 Feb, 2012
Volim sebe, ovako vickastu, čas nasmejanu, čas uplakanu, volim svoj osmeh uprkos tome što je parodontopatija uzela maha, volim svoje telo, sa svih ti'es kila viška, volim što sam nekad naivna, volim što sam mudra na svoj način.
Volim što sam dobrica prema onima koji to ne zaslužuju, a što im ne kažem da ne zaslužuju, volim što umem da se pravim da verujem lažima koje mi na poslu pričaju, pa odlaze zadovoljni, volim što sam lepo vaspitana, pa veoma često govorim izvini, molim, a naročito hvala.
Volim što umem da pevam i što volim da pevam i kad se loše osećam, volim što se blesavim sa ćerkama, pa one kažu :Naša mama poluĐela, sa naglaskom na Đ, volim što imam plave oči, uprkos tome što imam i   bore, volim što nemam manikirane nokte, ali moje ruke miluju, iako su po nekad izbodene iglom za šivenje, ili umazane lepkom.
Volim što umem da se radujem sitnicama, iako mi važne stvari ne idu, volim što što se šokiram  kad me neko naljuti,  pa ne reagujem i to posle pripišem u zaslugu moći samokontrole.
Volim što verujem da znam da obradujem druge, i što verujem da ih zaista radujem, čak i ako se u tome varam.
Volim što umem da trpim nepravdu  od ljudi, radi njihovog dobra, i što se nikada ne žalim na konkretne osobe.
Volim to što se volim, pa iako nisam sebi u ugađanju na prvom mestu, već na poslednjem, u srcu sam sebi na prvom mestu.
Volim što sam ovde sa vama, volim što sam stekla među vama prijatelje, kao i na drugom blogu, volim što sam još kojekuda stekla prijatelje i volim što sam ja-ja.

Misao dana
 "Onog trenutka kad se počnete radovati sebi baš onakvima kakvi jeste, život poprima psihodelične boje, vaš svaki trenutak postaje sočan, a vaš cijeli život slavlje!"
                                                                                                                     (Osho)

Čudo od života

Autor nena58 | 6 Feb, 2012

Da je život pravo čudo, da u jednom danu pređemo put od najdubljeg očaja do naveće radosti, u to sam se uverila mnogo puta.

Upravo mi je prosleđen link koji ću sa vama da podelim, a obradovao me puno..

Radi se o mom rodnom gradu, a htela sam i post o tom gradu da napišem, ali su mi druge teme više osvajale pažnju.

I sada, ova kolumna, od nekog ko je milijardu puta bolji od mene, delim sa vama, umesto mog neveštog pisanja. Dodaću samo par fotografija.

Uživajte.

ČAČAK

 

 

Crkva, desno se malo vidi zgrada gimnazije


 

 Kad sam se kao gimnazijalka prvi put popela na Ovča, zanemela sam pred lepotom Ovčarsko-Kablarske klisure, taj doživljaj i sada nosim u srcu.

 Ovde sam dvanaest godina išla u školu, nisam bila ponavljač, već je u to vreme moja osnovna škola bila podstanar-zgrada Čačanske gimnazije.

 

 Kej pored Morave, vrlo blizu sam živela, tu živi moja mama, fotografija je napravljena u septembru.

 

  Misao dana

 "Dan bez smeha, uludo je potrošen dan."
                                                                     (E. E. Cummings)

 

NA PRIČU LIČI

Autor nena58 | 6 Feb, 2012

Sanjarenja nam je predložila da napišemo priču, na osnovu fotografija na njenom blogu.
Čovek je sam,prati ga samo sopstvena senka.  Senka brige, tuge, razočarenja i  po nekad, nade.  Većina nas sama u svojim brigama i svakodnevici. Nema iskrenog i pravog prijateljstva. Ima nekada praznih reči, koje se izgovaraju kurtoazno i prazno, ne dopiru do srca, jer dolaze iz praznog srca. To sam osetila na svojoj koži.
Napisah negde, nečiju mudrost, prijatelje sreća stvara, a nesreća proverava.
Moji prijatelji su pali na tom ispitu. Prave, istinske pomoći i podrške niotkuda, ni  telefonom da se jave.
Mi  to nismo zaslužili, u nevolji smo imali bar lepu reč, smišljali načine da pomognemo i pomagali koliko smo mogli. Bar nismo dozvolili da se naši prijatelji osećaju napušteno u svojoj nevolji.
Uvek smo imali teškoća. Sve smo nekako prevazilazili. No, kada je bolest zakucala na vrata, lagano smo napuštani. I dalje smo pokušavali, da održimo normalne i uobičajene odnose, da živimo svakodnevni život. I dalje smo inicirali susrete sa svojim prijateljima, i dalje smo ih pozivali da čujemo kako su, i dalje smo brinuli njihove brige, pružali pomoć i delili podršku i savete, važno je da nisu bili sami.  Sa njihove strane nije bilo tako.
Moja mama nekada kaže: “Zvala bih, ali se plašim, ne znam šta ću čuti, ne znam šta da kažem!”
Objasnila sam joj svoj stav, da njoj nikako ne može biti teže nego toj osobi koja ima problem, da ta osoba sigurno razmišlja da su je svi napustili i silno čezne za nekim telefonskim pozivom. Zar je važno što ćemo čuti tužne stvari, zbog toga i postoje prijatelji, zar je važno šta ćemo reći.
Ne, nije, važno je da budemo tu.
Kada je uz bolest došla i nemaštinja, tada su već izbegavali  i naše pozive, osetite u tonu, u glasu, da im nije drago što ste pozvali.  Da li su se plašili da ćemo tražiti zajam?  Naši  takozvani prijatelji i rođaci uopšte nas ne poznaju.  Uzeti  zajam, bez izvesnosti da li ćemo i kada ćemo ga mogi vratiti, za nas je jednako ludosti. Takvi smo ljudi.
Želeli smo samo podršku, savet, da se raspitaju kod svojih prijatelja kako bi mogli pomoći, da šire informaciju dalje, jer što više ljudi zna, veća je verovatnoća da će neko biti u situaciji da pomogne. Možda neko baš traži dobrog diplomiranog ekonomistu, stručnog i poštenog, starog kova, a mi to ne znamo, ne znaju ni oni, ali neko zna. Možda neko ima ideju šta bi se moglo privatno raditi u ovo vreme kad je svega previše na tržištu.
Ipak, sete se mene, kad se ne zaustave ispred pešačkog prelaza ili prekorače brzinu, ili nešto treće. Tada ja sve zaboravljam i pomažem koliko mogu i koliko smem.
Radim svoje rukotvorine. Osnovni motiv je uživanje u tome i antistres terapija. No, ja želim da nešto i prodam, da dobijem neku narudžbinu. Nije mi to ni malo prijatno, neće meto  baš ni spasiti u ovoj situaciji, ali bi mi dalo nadu i energiju, potvrdilo veru da će biti bolje. Svi moji prijatelji dobili su puno mojih radova na poklon. Nije trebalo oni ni da kupuju. Mogli su da pokažu, da se pohvale, kako se saznalo da postoje moji radovi. Jer, ma koliko pohvala dobijala, i ma koliko one prijale, vrednost mog rada postoji tek kada se neko odluči da za to odvoji novac, jer i umetničko delo i rukotvorina je roba.
Fotografija iz konaka Kneginje LJubice pokazuje neki drugi svet, svet izobilja i raskoši. Malo je ljudi u ono vreme tako živelo, malo ih I danas tako živi, ali ih ima. Tužno je to što su to najčešće ljudi koji nemaju poštenja i moralnih vrednosti, kažem najčešće, jer ima izuzetaka.
Pored svih novih tehnologija i navodnog napretka, u suštini  se uopšte  ništa nije promenilo.
Pored svega i uprkos svemu, mislim pozitivno. Verujem u svoju snagu, u moć svojih pozitivnih misli, verujem u to da će se dogoditi neko čudo i da će se svet promeniti, da će se moj život promeniti. Verujem da ću videti bar jednu svetsku metropolu, da ću bar jednom leteti avionom, da ću moći da kupim jedne nove cipele u svakoj sezoni, da neću više nositi one od pre deset sezona, krpljene toliko puta.
Verujte sa mnom, sve mi pišite, samo ne to da je moja vera uzaludna, to ne želim da pročitam.
Ne zamerite što je tekst ovako dug. Nisam ni nalik Andiju Roneey.


Misao dana
Prihvatite sebe kao vaznu i vrednu osobu u svakom pogledu.
Brian Tracy