Uvek sam bila pravdoljubiva.
Po nekad sam ljudima izgledala naivna, a nisam bila.
Samo sam procenjivala da je bolje biti naivan, da je bolje biti srećan, nego biti u pravu.
No, to ima svoje granice.
Bila sam u jednom većem društvu čiji je predvodnik čovek koji mi se ni malo nije sviđao, što sam ga bolje upoznavala, više mi se nije sviđao. Nije vredan da napišem zašto.Nije vredan ni jedne moje reči.
Podnosila sam ga zbog ostalih iz društva. Jesam se malo čudila da li i oni vide stvari na isti način kao i ja, ili su naivni.
Nisu bili naivni.
Mislila sam da sam im draga.
Shvatila sam da smo, bar većina nas, u tom društvu jedni zbog drugih, a da tog čoveka prihvatamo i podnosimo da se društvo ne bi rasturilo.
Tako sam, s jedne strane, gutala i nervirala zbog sujete, hvalisanja da je sve njegovo najbolje, trpela ogovaranja osoba sa kojima sam se malo više zbližila da bi me od njih razdvojio, trpela napade na sebe lično, sve zbog onih ljudi koji su mi bili dragi i sa kojima sam želela da se družim.
No, nije moglo tako večno.
Kako reče jedan moj brat u Hristu, budi naivna, ali nemoj biti budala.
Opet, ko sam ja da sudim, jedan je sudija koji će doći.
Nisam izdržala, pobunila sam se pažljivo, odabranim rečima, pravde radi, zaštitila sam prijateljicu.
Izbačena sam iz društva, bez objašnjenja, bez razloga, bez reči, samo sam obrisana, kao gumicom, kao greška u pisanju u đačkoj svesci, valjda zato što sam se usudila i iznela sam svoje mišljenje. Možda i nije zato, ne znam...
Ne boli me što sam izbačena.
Boli me što nikoga iz tog društva nije bilo briga za mene, što niko nije pitao zašto sam odjednom nestala, niko nije reagovao.
Da li je strah jači od čovečnosti?
Da li smo gori od onih koji nas tlače i gaze, ako se protiv gaženja ne pobunimo i ne zaštitimo slabije.
Mislim da sam na dobitku.
Oni su izgubili. Ostali su slabići koji ne smeju da zucnu ništa što vođi nije po volji.
Ja sam sama, ali ja se osećam kao pobednik.
Samo...tužan pobednik, pobednik koji se pobedi ne raduje, već žali za žrtvama.
