Nije mu išla škola. Više su ga zanimala druženja, skitanja pored Moravice, pecanje, a već i devojke.
Nije ni primetio kad su se naslagale loše ocene u dnevniku, i kad više nije bilo izgleda za ispravke, postao ponavljač.
U mlađem razredu, ponovo treća godina, nekako se uklopio. Za njega nije bilo strašno ponavljati razred. Slušajući ista predavanja i iste profesore u njihovoj maloj gimnaziji, nije se ni tada više dohvatao knjige nego prethodne godine, ocene su i dalje bile loše. Jedva po neka pozitivna. Nije mario, otac je imao zemlju, uvek je mogao ostati da obrađuje utrine, sa mnogo rada i malo prinosa, nekako mu se to činilo lakšim od učenja.
Jedan dan, imali su fizičko, a u programu beše atletika, bacanje kugle. Više bi voleo da im je profesor dao da igraju fudbal, bacanje kugle mu je bilo dosadno, da baciš što dalje, vrlo važno.
Ne beše veliko školsko igralište, pravu atletsku stazu nisu ni imali. Stoga su bacali, na jednoj strani momci, razvijajući takmičarski duh, na drugoj devojke.
Kugla je bila na travi, na njega beše red da se namesti u pravilan položaj i da baci. Sagnuo se da dohvati kuglu…i odjednom-tup!
Tup udarac u njegov potiljak. Na trenutak je video zvezde, zaneo se malo, ali nije pao. Drugovi se okupiše oko njega, nešto su pričali, nije mogao da shvati o čemu pričaju, pridržavali su ga da ne padne. Dotrčala je njegova drugarica, zabrinutog pogleda, ona se za nešto izvinjavala, nije razumeo zbog čega.
Tek kasnije je saznao da je ona bacila kuglu, koja je završila na njegovom potiljku.
Nisu ga vodili kod lekara, odveli su ga u učionicu, na sledeći čas. Jedva da je bio svestan šta se oko njega događa.
Profesor, strog i autoritativan, zahtevan kad je njegov predmet u pitanju, nadimak DŽelat, sve govori, čuo je već šta se dogodilo.
Prozvao ga je da ga propita. Jedva je bio svestan toga da izgovara njegovo ime, čuo ga je da odzvanja kao iz neke velike daljine.
“Profesore, ja ništa…profesore, ja kugla…”-zamuckivao je.
“Dobro, sedi!” rekao je profesor. Video je ono što je želeo, da kugla nije otavila neke ozbiljne posledice, srediće se kratkotrajni haos u njegovoj glavi.
I sredio se!
Na veliko iznenađenje drugova i profesora, od tada on krenu da niže sjajne ocene. Sve petice. Završi fakultet kao prvi u generaciji, doktorira vrlo mlad, na Sorboni, dobio je stipendiju kao najbolji student.
Od udarca kuglom je prošlo četrdeset godina. On je sve vreme ugledni profesor na jednom fakultetu, dobar suprug i otac.
Devojka koja je loše bacala, je njegov dobrotvor.
Sada se pitam, da li bi mnogima od nas trebala neka takva kugla, da nam promeni život.
