Nenine magične ruke

Život je niz trenutaka. Prošli se ne vraćaju i ne mogu se promeniti, budući nam nisu poznati.

Biram ovaj sadšnji i da uživam u njemu, da vidim stvari srcem i samo dobre stvari.

Danas sam puno radila. Nisam bila na svom redovnom radnom mestu, već na dežurstvu. Puno sam uradila i veoma sam zadovoljna, sad uživam u osećenju slatkog umora.

Dok sam radila, u jednom trenutku čujem pesmu iz susedne kancelarije.

Pesma na poslu...divota. Pesma u svim ovim teškoćama...savršeno.

Vredi više nego hiljadu doktora sa svojim lekovima.

To se ne propušta. ustajem brzo, odlazim u susednu kancelariju, sa osmehom na licu. tamo zatičem četiri svoje saradnice sa visoko podignutim rukama, radio malo pojačan, i sve pevaju.

Smejem se, uživam u tom jedinsvenom doživljaju. Znam, to su žene koje padaju na nos od posla, zatrpane su papirima.
Raspevale se u trenutku, u tome nema ništa loše.

Šta više, to je dobro, to je sjajno.

I mene ponese pesma.
Jedan od onih trenutaka koji se pamti.

No, sve ima svoj kraj, pa i ta pesma. Druge nije bilo. Jedna od njih, ona njaglasnije reče: E, sad možemo da nastavimo da radimo!

Podigle su sebi raspoloženje, i sebi i meni.

Zato, kažem, zapevajte nekad, tek onako, bez razloga, možda baš onda kad vam je najteže. Sve će izgledati drugačije, vedrije, lepše.

 Problemi i brige neće nestati, ali ćete ih možda videti drugačije,. možda dođe ideja i kako ih rešiti.

Sve od nas zavisi. 

Kakav divan dan! 

 Svakodnevno smo pred nekim izazovima koje nam donosi život.

Svakodnevno smo u situaciji da biramo, boriti se, iskoristiti dan, ili odustati.

Kaže mudrac da je put ka neuspehu odustajanje.

Zato ja biram da iskoristim dan, da iskoristim svaki trenutak, jer se više neće vratiti.

Donosim odluke više srcem, nego umom, ali ih donosim. Ne plašim se pogrešnih odluka, donetih u dobroj nameri. jer, ako savladam strah od odluke i ako ne bežim od donošenja odluka, ja sam svakoga dana sve snažnija. Čak i kada su odluke pogrešne, uvek mogu nešto naučiti iz tog iskustva. Ako ne uspem, učim iz svojih neuspeha, da sledeći put budem bolja i jača.

Verujem u svoje ciljeve, verujem u Božju milost, verujem u sebe, i znam da će doći dan kada će se moji snovi ostvariti. Čak i kada osćem veliku teskobu u grudima zbog svojih briga, osećam se živom i nalazim snage da pobedim takva osećanja i da idem dalje, da se osmehnem, pevušim neku pesmicu, hrabrim sebe i nastavljam svojim putem, putem ka uspehu. Trudim se da svaki dan bude ispunjen, da ga potpuno živim.  

 Ono što me vodi i što mi uvek daje snage je ljubav. ljubav prema sebi, jer treba sebe voleti i prihvatiti sa svim vrlinama i manama, kako nas je Stvoritelj stvorio, a zatim ljubav prema svetu koji me okružuje, prema svojim najbližima, ali i prema onima koji mi nisu prijatelji. Tom ljubavlju, ja pobeđujem. Ljubav nema nikakve veze sa znanjem, obrazovanjem, bogatstvom, ona je iznad svega toga, i jedino što bezuslovno možemo dati i primiti. 

I zadovoljna sam, sada!

Zadovoljna sam zbog svega što jesam i zahvalna na svemu što imam. Taj osećaj velike zahvalnosti, donosi mi još stvari na kojima sam zahvalna. Ne postoji kozmetika, ni šminka, ni frizura, ništa što se kupuje novcem, a što može doneti to zadovoljstvo, ako ga ne nađemo u dubini svoje duše. Taj osećaj se uči, od prijatelja i neprijatelja, od znanih i neznanih, od svih koji se nađu na našem putu.

Sutra je za moju ćerku, posle mnogo borbe i teškoća važan dan, dan kada će ona savladati strah koji je muči, i kada će pobediti i steći jedno veliko i značajno iskustvo, da bi mogla dalje lakše da ide napred svojim putem.

NJoj je posvećeno ovo moje pisanije, za sreću i hrabrost. Čestitam i njoj i sebi što ne odustaje.

Ne treba joj pomoć i podrška, ona je sada jaka, ona sve može, jer veruje, i ja verujem. zato će pobediti.

Snagom svojih misli ja joj dajem krila da poleti i izbori mesto za sebe u ovom, ipak divnom svetu. Jer život treba živeti. 

Kutijica od lepenke, bojena akrilnom belom i dekorisana quilling tehnikom.