Moje pozitivne misli u suzama

Autor nena58 | 18 Jan, 2013
Za onoga ko se čas smeje, čas plače, ljudi ne misle da su mu sve na broju.
A ja sam upravo takva već dugo. Neretko mi se dešava da se zasmejem, pa da se iz smeha rasplačem.
Mislim da to moja duša i peva i smeje se i plače, u večnoj borbi da iz svih tužnih i teških okolnosti koje su oko mene, izvuče ono dobro i pozitivno, da vidi samo lepotu i uvek polupunu čašu.
Istrajna sam u svom uverenju da su mi želje ostvarene, da volim sebe, da sam zahvalna za sve što imam i što mi se događa, čak i za ono što nije bilo prijatno, jer sam nešto naučila.
Istrajna sam u tome da i kroz suze, izdajice vidim samo lepotu i samo ono što je dobro u mom životu. 
Istrajna sam u ponavljanju rečenica koje su moja istina po mom uverenju, da bi se, kad budem spremna, manifestovale u realnosti.
Sva snaga i moć, nalaze se u meni.
Ja sam srećna i zadovoljna, svaki dan mi je ispunjen uspehom, radošću i zadovoljstvom.
Začinjeno sa malo suza, verujem da su radosnice, a vi?
 
Umetnost dekupaža 

Poklon bez mašnice

Autor nena58 | 17 Jan, 2013
Jednog jutra, dolazim na posao, penjem se preko pet stepenika do ulaznih vrata zgrade u kojoj radim, kad na jednom stepeniku, uginuo pacov.

Ne bih želela da neko pomisli da ne volim životinje, taman posla.
Volim ja i kuce i mace, volim da ih mazim, da se igram sa njima, da ih posmatram.
No, volim kad su vaspitani, negovani, i kad su tamo gde treba da budu, sa svojim vlasnicima.
Međutim, pored male zgradice u kojoj radim, ima nekoliko maca, malih i većih, jedan dasa mačor, koji nam se popne na sims od prozora i posmatra kako radimo.
Hrane ih komšije, ali podalje od svoje zgrade, pa im donose hranu pod prozor jedne od naših kancelarija.
Jedna od tih maca nam je donela poklon na stepenište.
Eto, upravo tako, poklon. Nije bilo mašnice, pa nismo znali da je to poklon, dok mi to nije ljubazno objasnila devojka iz Društva za zaštitu životinja.
Jer, zvala sam da pitam kuda sa macama, ipak im nije mesto pored jedne ozbiljne državne institucije, i ne može tek tako mačor da viri i prisluškuje šta ja to razgovaram sa svojim strankama, pa da oda državne i službene tajne.
Što ne ide, ne ide, nije red.
Tako ja pozovem to društvo, devojka sa kojom sam pričala je bila veoma ljubazna i veliki poznavalac mačaka. Rekla mi je da treba da se radujemo, jer je pacov, sa gledišta mačijeg poimanja stvari, poklon koji je nama donela.
Poklon, bez ukrasnog pakovanja i mašnice, pa ima li to smisla!
Posle smo mi krivi što nismo shvatili da je reč o poklonu pa da budemo srećni, nego nam je, umesto toga bilo gadno, i poklon smo bacili u kontejner.
I šta sada, da tražimo oproštaj od mace što nismo cenili njen poklon?

Naravno devojka je imala samo jedan predlog, kako da sprečimo da maca bude još više, da se razmnožavaju, ali tu su trebale da učestvuju komšije, potpuno nezainteresovane za čitavu stvar, osim da mace povremeno nahrane. Za njihovo trajno uklanjanje u neki azil, niko nije nadležan.

Mislim da mace uopšte nisu uvređene što je njihov poklon završio tamo gde je završio, i dalje se šepure ispod prozora i penju na sims, prošetaju nečujno, a jedno mačora čujemo, jer on baš naskoči, pa kad udari šapicama u lim, mora da se čuje.
I stane, pa gleda.
Možda ga zanima da smo negde izložili njihov poklon, kao trofej.
Ko bi to znao?
Navikli smo na mace, i one na nas. 
 
 

Наша посла

Autor nena58 | 16 Jan, 2013
Прича прва
 
У ходнику неколико лица. 
А прозива: Марко Марковић
Улази човек: „Добар дан.“ Стоји. 
С: „Добар дан. Изволите, седите.“
А: „Име оца...датум и место рођења...занимање...“
С: „Примили сте уз позив и захтев, ево, овај документ. Јесте ли га прочитали, разумели? Има ли потребе да прочитам?
ММ: „Нема потребе, разумео сам.“
С: „ Изволите, кажите све у вези навода из захтева“
ММ: „ Све је било тако, тачно је да сам затечен да управљам мотоциклом, а нисам имао положену А категорију:“
С: „ Имате ли да кажете нешто у своју одбрану, зашто сте возили мотоцикл пре стицања права на управљање?“
ММ: „Ја сам тог јутра кренуо на полагање. Полажем на свом мотоциклу, нисам имао кога да ме одвезе. Истог дана сам положио, ево возачка дозвола, погледајте“
С: Гледа дозволу. „Тачно, истог дана је уписно стицање права. Да ли знате да је казна 100.000 динара, осам месеци забрана управљања свим моторним возилима, казнени поени...“
ММ: „ Нисам знао да је тако висока казна. Погрешио сам, платићу.“
С: „ Могу да изрекнем опомену, али заштитна мера и поени су обавезни. На опомену се подносилац обавезно жали и нисам сигурна да ће пресуда опстати.“
ММ: „Нека, крив сам, шта да се ради, погрешио сам, платићу!“
Исход: Ублажена казна на 50.000 динара. Подносилац се није жалио.
 
Прича друга
Кратко куцање, врата се одмах отварају, не чека да му се изнутра одговори. Улази, у оделу, са краватом, држи плави картончић у руци и   каже: “ Мене је полиција послала да узмем неку потврду.“
А: „ Дајте ми тај картончић, сачекајте у ходнику да нађем предмет.“
  А: „ Петар Петровић“
Улази, седа на столицу, почиње да прича...
С: „Добар дан. Седите господине. “  Игнорише да је већ сео. Пребацио ногу преко друге наслањајући чланак на колено, завалио се у столицу, полулежећи.
ПП: “ Ја само треба да узмем ту потврду да бих регистровао кола. Зашто да ме зове полиција, ја ништа нисам урадио, нисам примио ни један позив...“
А: „Дајте податке, име оца...“
С: „Наравно, добићете потврду, али прво треба да се изјасните о прекршају. Позиве смо слали три пута на исту адресу коју сте управо дали, то указује да сте избегавали пријем позива. 
ПП. „ Нисам добијао ни један позив...није ми било извештаја у сандучићу...
С: „Од полиције смо добили извештај да вас нису нашли на адреси коју сте нам овде управо дали, да је ваша супруга изјавила да сте пре годину дана напустили брачну заједницу и да не зна где се налазите.“
ПП: „Није тачно, кад је долазила полиција...није ми то познато. Јуче сам отишао да региструјем кола и дали су ми овај плави картинчић, само да узмем потврду.
С: „ Предлажем да не губимо време око тога. Дакле, прочитаћу вам захтев. Овде сте позвани јер је саобраћајна полиција утврдила уређејем фамаласер, да сте се кретали возилом брзином од 85 км на час, у насељу, где је брзина ограничена на 50 км на час. Изволите, погледајте фотографије.“
ПП: „ Није тачно, ја се не сећам да ме је икада полиција заустављала, ја сам незапослен, ради ми само жена, није тачно да сам возио том брзином...“
С: „ Да ли је ово на фотографији ваше возило, Ауди А6, регистарке ознаке се добро виде.“
ПП: „Јесте, ово је моје возило,  али ово је нека монтажа, није тачно, ја имам болесну мајку, плаћам лечење, не радим, не би вас лаг'о, ја сам савестан возач, савестан грађанин...“
С: „ Које годиште је возило? 2006? Добро! Издржава вас супруга. Потпишите записник. Изволите потврду. Можете ићи, молим Вас примите пресуду, да Вам је полиција не уручује у ситне сате.“
ПП: Потписује, и све време прича... „Може ли већа новчана казна, само да немам забрану управљања возилом?“
С: „Можете ићи, господине. Одлази, коначно.
Исход: Казна мало изнад минимума, незапослен човек...
 
Прича трећа
Кратко куцање, врата се одмах отварају. Улази и каже: „Ми смо јуче добили позив за јуче, сад не знамо шта да радимо.“ У руци му позив. С гледа у његовој руци, : „Ово није наш датумар, у десном горњем углу, ево видите, позив је за следећи месец.“
Он баца позив на сто :“ Видите ви то, док ја одем до тоалета!“
У закону постији члан о поштовању личности окривљеног. Ништа не стоји о условима рада, да је зграда тако стара и оронула, да људи питају кад ће ићи на суд, да би, само да смеју све инспекције забравиле зграду, и противпожарна и санитарна и комунална...да је украдена застава.
 
Који лик вам је најсимпатичнији?



Biram da uživam u trenutku

Autor nena58 | 15 Jan, 2013

Život je niz trenutaka. Prošli se ne vraćaju i ne mogu se promeniti, budući nam nisu poznati.

Biram ovaj sadšnji i da uživam u njemu, da vidim stvari srcem i samo dobre stvari.

Danas sam puno radila. Nisam bila na svom redovnom radnom mestu, već na dežurstvu. Puno sam uradila i veoma sam zadovoljna, sad uživam u osećenju slatkog umora.

Dok sam radila, u jednom trenutku čujem pesmu iz susedne kancelarije.

Pesma na poslu...divota. Pesma u svim ovim teškoćama...savršeno.

Vredi više nego hiljadu doktora sa svojim lekovima.

To se ne propušta. ustajem brzo, odlazim u susednu kancelariju, sa osmehom na licu. tamo zatičem četiri svoje saradnice sa visoko podignutim rukama, radio malo pojačan, i sve pevaju.

Smejem se, uživam u tom jedinsvenom doživljaju. Znam, to su žene koje padaju na nos od posla, zatrpane su papirima.
Raspevale se u trenutku, u tome nema ništa loše.

Šta više, to je dobro, to je sjajno.

I mene ponese pesma.
Jedan od onih trenutaka koji se pamti.

No, sve ima svoj kraj, pa i ta pesma. Druge nije bilo. Jedna od njih, ona njaglasnije reče: E, sad možemo da nastavimo da radimo!

Podigle su sebi raspoloženje, i sebi i meni.

Zato, kažem, zapevajte nekad, tek onako, bez razloga, možda baš onda kad vam je najteže. Sve će izgledati drugačije, vedrije, lepše.

 Problemi i brige neće nestati, ali ćete ih možda videti drugačije,. možda dođe ideja i kako ih rešiti.

Sve od nas zavisi. 

Kakav divan dan! 

 

 

 

 

Pobediti

Autor nena58 | 14 Jan, 2013

 

 Svakodnevno smo pred nekim izazovima koje nam donosi život.

Svakodnevno smo u situaciji da biramo, boriti se, iskoristiti dan, ili odustati.

Kaže mudrac da je put ka neuspehu odustajanje.

Zato ja biram da iskoristim dan, da iskoristim svaki trenutak, jer se više neće vratiti.

Donosim odluke više srcem, nego umom, ali ih donosim. Ne plašim se pogrešnih odluka, donetih u dobroj nameri. jer, ako savladam strah od odluke i ako ne bežim od donošenja odluka, ja sam svakoga dana sve snažnija. Čak i kada su odluke pogrešne, uvek mogu nešto naučiti iz tog iskustva. Ako ne uspem, učim iz svojih neuspeha, da sledeći put budem bolja i jača.

Verujem u svoje ciljeve, verujem u Božju milost, verujem u sebe, i znam da će doći dan kada će se moji snovi ostvariti. Čak i kada osćem veliku teskobu u grudima zbog svojih briga, osećam se živom i nalazim snage da pobedim takva osećanja i da idem dalje, da se osmehnem, pevušim neku pesmicu, hrabrim sebe i nastavljam svojim putem, putem ka uspehu. Trudim se da svaki dan bude ispunjen, da ga potpuno živim.  

 Ono što me vodi i što mi uvek daje snage je ljubav. ljubav prema sebi, jer treba sebe voleti i prihvatiti sa svim vrlinama i manama, kako nas je Stvoritelj stvorio, a zatim ljubav prema svetu koji me okružuje, prema svojim najbližima, ali i prema onima koji mi nisu prijatelji. Tom ljubavlju, ja pobeđujem. Ljubav nema nikakve veze sa znanjem, obrazovanjem, bogatstvom, ona je iznad svega toga, i jedino što bezuslovno možemo dati i primiti. 

I zadovoljna sam, sada!

Zadovoljna sam zbog svega što jesam i zahvalna na svemu što imam. Taj osećaj velike zahvalnosti, donosi mi još stvari na kojima sam zahvalna. Ne postoji kozmetika, ni šminka, ni frizura, ništa što se kupuje novcem, a što može doneti to zadovoljstvo, ako ga ne nađemo u dubini svoje duše. Taj osećaj se uči, od prijatelja i neprijatelja, od znanih i neznanih, od svih koji se nađu na našem putu.

Sutra je za moju ćerku, posle mnogo borbe i teškoća važan dan, dan kada će ona savladati strah koji je muči, i kada će pobediti i steći jedno veliko i značajno iskustvo, da bi mogla dalje lakše da ide napred svojim putem.

NJoj je posvećeno ovo moje pisanije, za sreću i hrabrost. Čestitam i njoj i sebi što ne odustaje.

Ne treba joj pomoć i podrška, ona je sada jaka, ona sve može, jer veruje, i ja verujem. zato će pobediti.

Snagom svojih misli ja joj dajem krila da poleti i izbori mesto za sebe u ovom, ipak divnom svetu. Jer život treba živeti. 

 

 

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 22 23 24  Sledeći»